Wunscherfüllung

Preporuka: Čitati uz pesmu Once upon a december ( http://www.youtube.com/watch?v=qktFsWuHzxE )



Mraz na prozoru i šare poput kaleidoskopskih slika. Jutro. Vreo čaj od narandže na stolu pokraj stare pisaće mašine. Obešena zelena haljina od kašmira koja miriše na naftalin. Miris koji je imao svežinu divljeg limuna i lista cimeta. Topao vafel sa vanil kremom i malinama na stolu. Voz. Sweet memories. Po sobi razbacane stvari, a u uglu slikarsko platno nasuprot camere obscure koja snima njegov trombon, dopola nacrtan na slikarskom platnu. Po podu prosute borove iglice koje mirišu na majske kiše i neizvesnost povratka. Čekanje...
Tog januarskog jutra počela sam da mislim o tome što mogu, umesto o onome što je nemoguće. Ubrzavam razmišljanje i usporavam uživanje u svakom momentu koji je moguće proživeti.
Na stolu do pola ispijena šolja još uvek toplog mleka u kome se topi keks. On je bio tako neshvatljiv, neopisiv, nigde se nije mogao svrstati, jer zapravo uopste nije smeo postojati. Pa ipak, bio je tu veličanstven. I sećanje na poslednje dane studija. Uz dobar jazz, rasprave o psihoanalizi su umele trajati do jutra. Još uvek se sećam kada smo raspravljali o terminu ’’želja’’. On je uporno tvrdio da je želja pre svega nesvesna i da teži da bude ispunjena a ponekad i ostvarena. Dok je po meni želja bila priželjkivanje bez ideje požude ili prepoznavanja sebe drugim i drugog sebe. I onda se setim šta mi je želja značila u detinjstvu, pre nego sam se upustila u psihoanalizu.
Setih se silnih lista želja koje sam svake godine, nekada mesecima pre vremena sastavljala kako mi se ne bi dogodio propust da neku želju zaboravim, i ostavljala na vidnom mestu, da bi je tata primetio.

Uvek su mi ljudi zamerali što mi se nit prekida i mrsi, ali zašto im je toliko stalo do te proklete niti.

Već satima, možda i danima ne napuštam sobu. Više ni u šta nisam sigurna, osim u svoje misli. Jednostavno, ne pripadam im. Ljudi se razlikuju od nas. Moja razmišljanja se menjaju. Više ništa nije isto. I zato želim da ponovo napravim spisak želja. Kao nekada. Kada sam bila mala i srećna.
Ali ovoga puta, obećavam da će želje biti stvarne. Sada znam da su sreća i život naklonjeni spremnom umu, zato želim da riskiram. Gledaću izlaske sunca, plesati na kiši i neizostavno čekati, ali ne bolje prilike u životu, već njega.



                                                                                           Anđela Keljanović

Slučaj U-236

Toliko je godina prošlo. Skoro da jedva mogu i da se setim. U stvari, ne sećam se onih pojedinosti koje su se dogodile u skorije vreme. Ali ono što je bilo tako davno, čini mi se mnogo bliže nego jutrošnji doručak. Ne želi više da odugovlačim, ispričaću vam moju priču. Kako ove reči koje izviru iz mog uma imaju u, ponovo moram naglasiti, mojim očima neki čudan vizuelan izgled. Kao onaj divan sjaj iz mog detinjstva. Uvek su mi ljudi zamerali što mi se nit prekida i mrsi, ali zašto im je toliko stalo do te niti. Zar nije mnogo lepše ovako, maštati i stvarati čuda, nego živeti u stvarnosti, živeti je dosadno. Oduvek sam se divio genijalnim umovima, i ne sluteći da ću jednoga dana i ja biti među njima. Ljudi su tako voleli da ismevaju moju maštu. Svi dečiji izumi su njima izgledali neprihvatljivo. U celoj toj zbrci i gužvi, jedino on me je razumeo. Razlog njegovog razumevanja i podržavanja, shvatio sam isuviše kasno, onda kada sam krenuo na fakultet. Međutim, njega tad nije bilo. Nikad mu nisam pokazao koliko ga volim. Ali kada vratim sećanje, ni on nikada nije pokazivo osećanja. Valjda je to zabranjeno učenim ljudima, mislio sam u to vreme. Nego da se vratim na priču.

 Sve je bilo spremno za moj odlazak. Nisam toliko želeo da odem. Plašio sam se novih, nepoznatih ljudi. Nisam želeo da mamu i Anu ostavim u Beogradu, ali, ocu se nisam mogao suprotstaviti. Na polasku, pred samo poletanje aviona, otac mi je pružio pismo. Bio sam iznenađen. Zašto?! Zar mi nije sve sopštio prethodne noći.

 Ali, kada sam bacio pogled, nešto tu nije štimalo. Na koverti uopšte nije bio očev rukopis. I zašto je pismo zapečaćeno plavim voskom? Strepeo sam da otvorim. Ko zna šta me čeka unutra? Otac ništa nije rekao. Možda ga je napisao mnogo pre. U razmišljanju mi je protekao put.

Stigao sam u London, a odatle je trebalo vozom do Kebridža. Moj deka je studirao filozofiju na Kembridžu. Ili sam bar ja tako mislio.

 Odlučio sam da u vozu otvorim pismo. Ali, ne mogu da verujem. Pismo je napisao deda, i to one godine kada sam ja rođen. Ovaj rukopis..rukopis, da, da, dekin je. Mada zašto ima u sebi ovako mnogo formula. Hmm...

Da, da, sećam se. Još uvek, ni u školu nisam pošao, deda me je učio nekim čudnim matematičkim formulama.

 To je bila naša "velika tajna". Tako smo je mi međusobno oslovljavali, jer nikada nisam smatrao tajne malim. Ako nešto treba držati u tajnosti, neizostavno to nešto mora biti veliko. Mislio sam da se deka uvek poigrava i s podsmehom gledao na mene. Ali, tek sad vidim da je nešto stvarno veliko u pitanju, ili se pak deda ponovo našalio sa mnom.

 Pročitao sam pismo više puta, pre nego što sam stigao. Osećam se zbunjeno. Kakav to ponovo "veliki zadatak" ima za mene? On je mrtav, a naše igre davno zaboravljene.

Kako je divno boraviti ovde. Možete sedeti na travnjaku do mile volje, a da vas pritom niko ne ometa. U Beogradu nisam mogao ni pored fonatane da posedim valjano. Ovde me niko ne poznaje. I verujte, srećan sam.

Mada, ne zadugo.

 Baštovan koji već dva sata okopava ruže, prilazi mi i pruža komad hartije. I ponovo neke formule. Kaže da bi trebao da odem do svoje sobe. Ali zašto? Meni je ovde tako lepo. I slobodan sam.

Kopka me to, pa polazim. Nemojte misliti da sam neka labilna ličnost, niko me ne može nagovoriti da učinim nešto što ne želim.

 U sobi ponovo pronalazim na svom krevetu pismo. Počinjem da se nerviram. Ko me to zeza. Više nije zanimljivo. Za dva dana boravka toliko pisama.

Oblačim odoru da krenem na čas. Ponovo ispada pismo. Da se moje ime i moje detinjstvo ne pominju, pomislio bih da je u pitanju greška. Ovo pismo me navodi da krenem u potragu. On je očigledno želeo da ja istražujem. U poslednjem pismu koje sam pročitao, stoji da se ja, neizostavno, moram upisati na Kembridž. Sećam se da je to rekao i ocu, na samrti.

Danas imamo predavanje u nekoj labaratoriji. Polazim na vreme, jer ne želim da kasnim.

Ulazim, nema nikoga.

Gledam na sat, vreme je. Nije valjda da sam ja jedini student matematike. Vreme odmiče. Odlučujem da prošetam. Na zidu vise slike fizičara i matematičara. I onda, odjednom, između Ajnštajna i Tesle stoji fotografija moje bake. Pored nje je čovek koji izgleda kao deda, ali ispod slike stoji ime Oto Han. Moj deda je bio Milutin Milićević. Čim profesor uđe, pitaću ga za njih.

 Izgleda da je dosta vremena prošlo, a nikog nema. Ulazi neki uglađen mladići i kaže da predavanje neće biti jer je profesor nestao. To nikako ne povezujem sa dekom. Pisma i poruke me i dalje iznenađuju i pojavljuju se na mestima gde ih najmanje očekujem.

Niko mi ne može razjasniti misteriju.

Razmišljao sam da ih pokažem Nikoli, njega sam skoro upoznao, naš je, ali neće razumeti pa sam odustao. 

 Posmatram s prozora kišu koja pada već danima. O dedi sada razmišljam kad imam vremena. Pisma su prestala da pristižu. Odlučio sam da ocu kažem sve, ali tek po mom povratku u Beograd...

 Vratio sam se. Kako je, nekada u mom Beogradu, sad sve tuđe. I mama. Anu razumem. Odrasla je, promenila se. Ili sam se ja otuđio i poprimio britanski mentalitet.

Tata ne zna ništa o ovome. Zato ga direktno nisam ni pitao. Ali po povratku sam upoznao nestalog profesora. I on se vratio.Samo da mi ispriča priču.

Moj deda je zajedno sa bakom otkrio da kada se atom uranijuma obogati, dolazi do podvajanja. Oto Han je bio njegov pseudonim. A baka je bila Jevrejka. Kada je počeo rat, odbegla je u Norvešku kod rođake, a on primio Nobelovu nagradu za njen trud i rad. Nju nije spomenuo ni kao saradnika. Niko nikada nije saznao da su se oni našli ponovo u Srbiji i dobili decu, osim njegovih prijatelja. Nisam ni sanjao da je deda, moj deda pripadao fantastičnoj sedmorki. Zaista, nestvarno.

 Saznao sam da su se fizičari  i matematičari dogovorili da svojima nikada ne otkriju šta su završili. Jedino pravo im je bilo da izaberemo jednog člana svoje porodice, koji će saznati sve o njihovom životu i biti sledbenik. Od sedmorice nadarenih, živ je ostao samo profesor. On odlazi. A ja sam poslednji kojeg su čekali da pristigne na Kembridž. Od ovog trenutka, klupče se tek zamotava. Nisam ni sanjao gde ću biti i šta će se dogoditi mojim oktobarskim, jesenjim odlaskom iz Beograda U London...


                                                                                                            Anđela Keljanović

Društvo drugih

Moje ime nije važno. Sada, ovog trenutka, želim da vam ispričam priču. Ime nije bitno, iz razloga, što ako znate moje ime, nikako se nećete moći poistovetiti sa likom. Zato se prepustite slušanju.

 Kao i obično, vratila sam se iz nedeljne šetnje, umesto puna utisaka o svetu totalno prazna. Napolju je već jako hladno, lišće je opalo i ništa nije ni nalik na one fine dečije sastave o jeseni. Čujem neku buku na ulici, i pokušavam da proturim glavu kroz rešetke na prozoru, ali bezuspešno. Nos mi uporno udara u mrežu za komarce. A sa njene suprotne strane pruža se iz svoje saksije predivan cvet. Ne razumem se u cveće, zato mu i ne znam ime, a ono i onako nije važno. Uostalom, šta je još danas bitno?!

  Dok sam to pokušavala, nisam ni razmišljala da ću ustvari ja biti i komarac i cvet. U tom trenutku mi je bilo najbitnije da vidim šta se dešava napolju. Ali ni to nisam uspela. Oko kuće je podignut ogroman zid koji sprečava da pogled prodre izvan njega. Razočarana i ljuta, ako je to uopšte moguće,s obzirom na okolnosti, bacam se na krevet. Pokušavam da razmišljam o svom životu u budućnosti, ali pred sobom vidim na stotine mogućnosti i veliko NIŠTA. Moj svaki dan je isti, počinje i završava se na isti način kao i prethodni. Ali kao i obično mirim se sa činjenicom i prelazim na drugu temu, pojačavajući muziku. I naravno, kao i svakoga dana, u isto vreme, čujem glas koji me zove da siđem na ručak, i on je takođe nedeljni. To podrazumeva porodično okupljanje. Najpre ne želim da siđem, ali posle brojnih ubeđivanja, silazim da mi ne bi više dosađivali. Svake nedelje mi postavljaju ista pitanja, ne znam da li su zaboravili odgovor od prošle nedelje ili očekuju novi koji će promeniti dotadašnju situaciju.

 Na izgled bezazleno ćaskanje prerasta u raspravu, ne toliko širokih razmera, ali dovoljno da mene izuzmu iz nje i ostave na miru. Taman sam se ponadala da ću uživati u svom unutrašnjem miru, ostatak dana, ali ne, vidim neku daljnu tetku koja mi se približava sa već, unapred pripremljenim pitanjem.

- Zdravo dušo! Šta radiš?

- Ništa! -odgovaram kratko i jasno.

- Šta planiraš dalje? Došlo je vreme da odlučiš?- govori pokušavajući da me ubedi u neku njenu životnu istinu, koja je vrlo nelogična i iscrpljujuća.

- Naravno, odlučno odgovaram i počinjem sa izlaganjem.

Odlazim, idem na put. Sutra.

Svi stoje kao na kraju neke drame, zgranuti i skamenjeni. Još uvek ne veruju, a ja se povlačim. Pa i nije mi loša ideja, nikada nisam razmišljala o tome. I mislim da je došao red da uradim nešto o čemu dosad nisam razmišljala. Dosta je. Nemam šta da radim, odlučujem da spavam.

 Budim se, novi je dan. Izgleda da je podne već blizu. Ubacujem nekoliko stvari u ranac, nešto novca, četkicu za zube, fotoaparat i još neke sitnice. Molibilni telefon ne želim da ponesem sa sobom ali ipak mi ostaje u džepu. Doručkovala sam i krenula. Taman stižem do stanice, ulazim u voz, kad nešto zvoni. Javljam se, a drugarica već viče u nadi da će me odgovoriti od te sulude ideje. Bacam telefon kroz prozor voza. Tek onda, shvatam da ne znam gde sam krenula. Valjda želim da upoznam lepote sveta o kojima sam do sad razmišljala.

 Vozim se dugo, satima, možda i danima, više ni u šta nisam sigurna osim u svoje misli. Kako je divno razmišljati, a da vas niko ne prekida. -rolazim kroz različite predele, neki su jako lepi i asociraju na moj grad. Moji mi nedostaju. I konačno se voz zaustavlja. Izlazim, ne znam gde sam, i ne pokušavam da saznam. Nekoliko puta pada u iskušenje da pitam prolaznike ali čvrsto odlučujem da to neću činiti. Na kiosku želim da kupim sendvič i pitam za vreme, ali ne razumeju engleski i pričaju nekim čudim jezikom. Čudno su obučeni i čudo izgledaju. Ne želim više da ostanem ovde. Želim kući, hoću svoju porodicu i svoju sobu.

 Čovek na šalteru govori engleski ali jako slabo. Pokušava da mi objasni kako vozovi ovuda prolaze samo jednom nedeljno, što znači da treba čekati do sledeće srede. Kada si daleko od kuće nešto jako te stalno navodi da razmišljanje. Polako shvatam da svet i nije tako lep kako sam ga zamišljala. U mislima je sve išlo po mom, ja sam određivala šta će se dešavati, gde ću ići, kako ću putovati. Ali sada uviđam da planovi ne postoje. Ništa se ne može isplanirati. Želela sam da posetim Pariz, ali sada sam sigurno miljama udaljena od njega.

 Moram upoznati grad, ipak ću ovde provesti celu nedelju. U meni se ponovo budi duh istraživača. Zamišljam sebe kao malog dečaka sa nakrivljenom kapicom i lupom. A na to me navodi i knjiga koju sam čitala u putu. Bili su to neki putopisi u nepoznatu zemlju. Osećam se kao Guliver, ali bukvalno, ljudi su jako niski. Ne pripadam im. Razlikuju se od nas. Moja razmišljanja se menjaju. Više ništa nije isto.

 Sad sebe poistovećujem sa onim cvetom sa prozora. Hladno mi je, sama sam i daleko od kuće, kao i onaj cvet. Ko zna odakle je donet. A ja kao komarac želim da prođem kroz mrežu koja je granica i omeđava ovaj grad. Ovde ni jedan dan nije isti.

 Ljudi i nisu toliko loši.

Zavolela sam ih. Ali baš onda kada mi neko priraste srcu, ja odlazim. Voz dolazi sutra. Vraćam se totalno drugačija. A možda, ko zna, voz promaši skretanje i odem na neko drugo mesto.

                                                                                        Anđela Keljanović

Priča IX

Tako me je jednog jutra iznenadio poštar sa preporučenom pošiljkom. Velika lenjost meštana iziskuje napor turista, iako već godina živim ovde ne mogu se nazvati meštaninom. Fino sam se obukao, svečano kao da idem na kakav prijem, a ne da preuzmem pošiljku, za koju ne znam ni odakle je niti od koga stiže. Polako i dostojanstveno sam koračao put pošte, koja je od moje kuće bila udaljena par kilometara. Mere kao ni vreme mi nisu jača strana. Što je za nekog nekoliko kilometara to je meni par stotina metara. Zato, da ne bih precizirao bolje je da se držim otprilike. Ušao sam u poštu kao dendi, a izašao kao dete, brzim pokretima ruku, kidajući čvrst papir kako bih što pre video šta se nalazi unutra. Nisam mogao ni pretpostaviti ko mi nešto može poslati. Slatkiše iz inostranstva ni kao mali nisam primao, jer mi ih nije imao ko slati, pisma mi odavno više niko ne piše. Slutio sam da je brat konačno pronašao negde neki gradski mir i odlučio da mi se javi kako se skrasio. Možda mi šalje kamen sa terena na kom je bio. Ali kada sam otvorio, video sam samo žensku beležnicu.

Čudno je to kako nekad nimalo inspirativni ljudi vam posluže kao glavni izvor za crpljenje inspiracije. Začudite se kako je to moguće? A onda shvatite da u vašem rečniku ipak ima mesta za pojam ljubav. Neka je taj stvor i hladan i rigidan i okrut i surov prema vama vi ipak gajite neko osećanje. No da se vratim na priču. Rukopis mi je delovao poznato, kao da je konačno uspeo da se iz nesvesnog (potisnutog) probije u predsvesno, ali onaj najviši stupanj, da pređe u svesno nije mogao dostići. Sva sreća pa je uz beležnicu išlo i pismo. Njega sam ugledao čim sam otvorio prvu stranu. Pisma se i ne sećam baš najbolje jer mi kasnije nije ni bilo bitno, samo pamtim da je počinjalo sa „Dragi moj, sigurno me se ne sećaš, okreni poslednju stranu beležnice, ako fotografije ne bude bilo sigurno je neko usput uzeo za amajliju zbog moje lepote ili će je iskoristiti kao razglednicu iz Boke. A ako je tu, a ti me ipak ne prepoznaješ, molila bih te da ne nastavljaš dalje čitanje. “ Posle toga, znao sam o kome se radi bez gledanja u fotografiju. No ipak prebacih kraj beležnice i videh širok osmeh i krupne oči, na finom licu uokvirenom dugom kosom. Odjednom me je obuzelo neko uzbuđenje, trema, napetost. Zar posle toliko godina? Gde se skrivala sve ovo vreme? Mučila me je gomila pitanja, a ona kao da je mogla predpostaviti šta će me zanimati u beležnici mi je dala odgovore. I ja sam glupak, zaboravljam da je psiholog. Introjekcijom je tačno mogla predpostaviti šta bih je pitao. U trenutku sam se osetio bespomoćnim, nasamarenim. Želeo sam da sve saznam odmah i sad, a ona je kao i uvek pisala dugo i opširno o svemu. Deo koji će mi zauvek ostati urezan u sećanju je „najmanje rastojanje između nas“, tako sam nazvao to poglavlje njene beležnice. Kako su nam se putevi čitavog života spajali i razdvajali. Baš dok sam ja plovio brodom, ona je boravila u Veneciji. Otišla je na sedam dana, a ostala dve godine. Tamo se održavao Sabor psihologa. Grad na vodi. Jedini smrad koji sam čeznuo da osetim. Noćima sam sanjao Veneciju. I nju kako se vozi godolom, ni slutivši da je ona zaista tamo. I to sam saznao nakon toliko godina. A da sam samo imao par stotina dolara u čepu da platim čamac da me iz luke odvede do grada. Posle toga sam to mesto posetio još bezbroj puta, ali me srce nikada više nije toliko vuklo. Kao da sam predosećao da me ona iščekuje. A sada sigurno znam da bismo se sreli. Siguran sam u to. Možda na trgu svetog Marka hraneći golubove, a možda se ne bismo ni prepoznali pa bi razočarenje sada bilo još veće...

                                   

Posle nekog vremena ležanja shvatio sam da sam postao beskorisan. Nisam više mogao da podnosim sebe. A onda sam odlučio da opet započnem borbu. Počeo sam da verujem. Ne u magiju, čuda, već u samog sebe. Samo sopstvenom snagom, voljom i istrajnošću mogu ponovo početi da koračam. Ne verujem lekarima, nije sva poenta u mišićima. Ima nečega i u glavi. Ako sam sebi naredim da danas neću ustati iz kreveta, mišići mi tu ne mogu ništa. Sve zavisi od mozga. U životu sam viđao ljude koji su odjednom, iz čista mira, gubili hod, ali svojom željom su ga i povratili. Znao sam da mogu uspeti. Takođe sam znao i to da ću na putu nailaziti na uspone i padove. Bio sam spreman na sve, samo po cenu da ponovo hodam, jer mi je to bila najveća kazna. Zar ja, koji sam samo zbog dugih šetnji i izlazaka Sunca bio u stanju da ustanem u zoru. Zar meni to da se dogodi? Zašto baš ja? Ili što sam bratu priželjkivao zlo? Ali to je bilo dobronamerno zlo, ako se uopšte zlo može nazvati dobronamernim. Hteo sam da mu pomognem, da ga sačuvam, nije baš on morao da ispašta za druge. On je lud, poletan sve će poslušati i svuda krenuti, bez imalo razmišljanja za sebe i svoj život.

                                                                                                       Nastaviće se...

Priča VIII

U životu sam uvek imao sve što sam mogao poželeti, ali mi je uvek još nešto nedostajalo za potpunu sreću. Materijalne stvari su mi pričinjavale samo trenutno zadovoljstvo i čim bi nešto postajalo moje gubilo bi istog trenutka svu dotadašnju vrednost. Kako sam napredovao sve više sam strepeo od kritika. Često ni sebe nisam mogao trpeti. U sopstvenoj koži sam se osećao loše, bez nekog posebnog razloga.

Ljubav je bila pojam koji se nije mogao naći u mom rečniku. U stvari, lažem, mogao se naći, ali ne i definisati. Ne znam da li sam nešto nekada istinski voleo. Nikada nisam imao ni omiljenu pesmu. Jedino što me je ikada istinski privlačilo je Bocca di Cattarro. Zato sam mu se i godinama vraćao. Biće da sam nekada davno upravo tu doživeo istinsku sreću i to osećanje me je nagonilo na polet. A i to je jedini grad koji se vekovima nije menjao, bar za mene, nikada nisam primećivao šta se događalo van tvrđave. Njegove zidine su čvrsto stajale odolevajući vremenu, kao na Drini ćuprija.

Život prema meni nikada nije bio toliko surov. A zasluživao sam i to više puta. Nikada nisam znao da odreagujem na pravi način.  

Nisam se znao postaviti u određenoj situaciji. Umeo bih zaplakati kada su se svi oko mene smejali. Uživao sam u stvarima koje su drugima bile dosadne. Čeznuo sam za uzbuđenjima. Ljudi su mislili da sam strašljiv, da ne volim avanture, skok adrenalina. Nije da nisam voleo, već nisam bio u prilici da iskusim.Oduvek su me gurkali po strani, kako bih se sačuvao od epi centra uzbuđenja, tako ostao osiromašen za iskustvo, ili ako bih ga i doživeo bilo je polovično. Moja tajna je bila u tome što sam male stvari umeo da načinim neverovatnim.

Stalno sam stvari prepuštao drugima. Strepeo sam da ako nešto bude u mom vlasništvu, izgubiće vrednost, postati dosadno. Ja ću ga učiniti dosadnim. Moje prisustvo nikome ne godi. Izbegavaju me, beže od mene, beže iz mog društva.

U poslednje vreme često mi navraćaju dani kada ne znam šta ću sa sobom. Nije to iz dosade, ne, već me nagon tera na zadovoljenje postavljenog cilja, ali volja ga sprečava da se realizuje do kraja, u strahu od ishoda. A delujem kao samouveren i hrabar. Slabo ko zna da sam iznutra mekan kao pamuk, trošan kao bajat hleb, a ujedno hladan kao led. Kako sam uspeo postati takva ličnost ni sam ne znam. Sećam se da definicija ličnosti tvrdi da je ličnost neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue. Ličnost je dinamička struktura koji čini sistem međusobno povezanih crta, motiva, vrednosti, stavova. E tu se ne slažem. Ili je moja ličnost od postanka u rascepu. Kod mene ne postoji pandan. Sve je rastavljeno, nejasno, nepovezano.

Ponekad mi ovo pisanje izgleda strašnije od patetičnih priča iz devojačkih dnevnika ili još gore od vođenja studije slučaja.

Ponekad mi se čini da nikada nisam ušao u fazu aktivnog življenja. A opet, ako bih slepo sledio definiciju bilo ga je u nekim fragmentima života. Aktivno življenje je proces pažljivog permanentnog primećivanja (što je na očigled svih postojalo u mojoj nesvesti), analize informacija prispelih tokom doživljaja i sinteze u formi zaključivanja, u skaldištene kao iskustvo. Iz cele definicije samo bih izbacio pojam iskustva, neprikladan je, jer ne znači da mi je svaki preživljeni događaj doneo iskustvo. Nekada je to bilo uzbuđenje, kadkad zadovoljstvo a umeo bi doneti i ništavilo a sve to ne mogu objediniti pod pojmom iskustvo. Ako mi je leptir sleteo na nos, kakvo je to iskustvo za mene?

Naiđu dani kada se od vreline sve topi. Mislite da će se stene pretvoriti u dim i mleko. Nebo se spoji sa brdom, kamen sa morem pa se nijanse plave razlivaju u nedogled. Ono što je dalje, van fokusa, postaje beličasto, brda inače sivo zelena su modro plava, a more ima nijansu tirkizno plave.

Nekad zažalim što nisam upisao arhitekturu ili neki dizajn nameštaja, pa da mogu stvoriti udobnu stolicu, napravljenu da odgovara leđima i da se od zemlje uzdiže sa izlaskom Sunca, taman onoliko da telo bude na propisnoj udaljenosti od izvora toplote. A onda da prati putanju Zemlje. Kako Zemlja kruži oko Sunca, postupno i polako bi se okretala i ležaljka.

Tako meni misli lutaju sa jedne na drugu stranu. Sedim na terasi gledajući na ostrvo, koje se jasno u daljini vidi pri vedrom danu. Pa razmišljam. Kadkad kada uveče legnem i mislim, dok ne zaspim, u mislima napišem i po nekoliko stranica knjige. Ali i suviše lenj da ustanem, upalim lampu i pišem, do jutra sve zaboravim. Nekad se čak i ne sećam o čemu sam razmišljao. Pa kad pomislim malo bolje, možda da nisam bio lenj, već bih imao koji roman iza sebe, a ovako sve je sagorelo i neće se vratiti. Mada, ako bi se vodili tom logikom, svi bismo bili pisci. Neki fantastike, neki ljubavnih romana, neki kriminalistike.

Misao je neuhvatljiva, beži, osipa se, kida, ne možete je večno pamtiti, još pored tolike količine informacija koje mi prolete kroz glavu pre nego zaspim, ujutru mi je teško i sedam da se setim. Obično nastojim da se setim prve misli, jer je ona temelj na koji su se nadovezivale ostale, ma koliko ne bile u vezi sa prvobitnom.

Um razdvajam od mozga. Mozak je organ koji se kuva u veštičjem loncu, a stalne ideje raspiruju vatru i spremaju izvrsne specijalitete.

Vremenom je duh sve više počeo da mi utiče na telo. Ne mogu više održati pažnju na jednoj stvari duže od 15 minuta. Nastojim da prevarim um, ali mi ne polazi za rukom. Naiđu dani kada se baš ne mogu smiri, tada izgledam kao dete kojem niču zubi. Onda idem u duge šetnje. Pređem i po nekoliko kilometara uz more. A kada se umorim, zastanem tražeći poentu hoda i onda uvidim da je svakoga puta ista, glasno vičem u sebi MOGU DA HODAM, A SVE DOK HODAM, OSEĆAM SE ŽIVIM. I to sve zahvaljujući njoj. Onoj koja se uvek vraca. U dobru i zlu...


                                                                                         

Priča VII

Shvatio sam da sam u ovom beskrajnom svetu postao samo marioneta, dok sam umišljao, sebe ceneći kao svojevrsnu individuu. U nekim situacijama sam i suviše precenjivao sebe. Zaboravio sam da sam ništavan kao i svi. Često sam umeo obarati studente bez nekog posebnog razloga. Jednostavno sam bio u prilici da budem iznad njih.

Kako dani odmiču na moru, naučite kako se treba ponašati i ophoditi na plaži. Ne, nije to plažni red, to su nikad i nigde zapisana pravila. Njih nema ni u bontonu. Niko vam neće reći kako se trebate ponašati na plaži. Zato prvog dana strepite. Ili ste isuviše tihi ili iznenađujuće glasni. Uglavnom su vam svi nepoznati. Ljudi su iz različitih krajeva i niko na nikoga ne obraća pažnju...

Začudim se kako sam s godinama postao drugačiji. Oduvek su me ljudi posmatrali na pogrešan način. Čini mi se kao da niko nikada nije i neće upoznati moje pravo lice. Nije da se pretvaram, nego kao da ljudi jednostavno ne žele da me bolje upoznaju. Zato su mi se prijateljstva i kidala nakon par godina. Čim bi ljudi pokušali da me bolje upoznaju, ja bih se izvlačio iz te priče. Ponekad mislim, da čak i kada biste njega – mog rođenog brata upitali za mene, on bi vam dao opis neke totalno drugačije ličnosti. Sa njim nikada nisam razgovarao o tome kako vidimo jedan drugog. Nisam imao ni prilike ni vremena.

Po definiciji studije slučaja odlučio sam da počnem sa pisanjem. Studija slučaja označava temeljno i svestrano istraživanje životne istorije pojedinaca radi što potpunije rekonstrukcije njegove životne istorije. Ovaj metod se koristi u dinamički orjentisanoj kliničkoj psihologiji, u razvojnoj psihologiji, psihijatriji, ali i u socijalnom radu kada je u središtu istraživanje pojedinca...

Naiđu mi dani kada sam neizmerno tužan. Rastuže me neki ljudi. Začas umeju da u meni probude neku setu i tugu. Kada bih mogao nikada ne bih napustio more. Nisam tu ni rođen, ni odrastao, ali osećam neku jaku povezanost sa tom plavom silom. Dok sam tu, ne prepoznajem sebe. Nekako sam drugačiji. Valjda sam zato i odlučio da odem na brod. Tada mi nije ni padalo na pamet da li će neko žaliti i čeznuti za mnom. Teška je to odluka. Ponekad i surova, ne prema sebi već prema drugima. Možda je tamo neko iz prikrajka želeo da mi nešto kaže, da me upita, zamoli za nešto, a ja ponosan i srdit nisam mislio na to. Možda je taj isti neko strpeo od moje reakcije. Bio tužan što sledeće godine kada bude u istom mestu, ja ću biti negde daleko. Možda će se svaki put kada vidi more, brod, prugastu majcu i belu kapu setitti mene. Ali zašto niko nije pokušao da me spreči u odlasku? Da priđe, kaže mi razloge i zauvek odgovori od toga. Misliš da je strahovao da neće uspeti? O ne, oklevao je. Taj neko nije bio siguran u to. Samo da je uzviknuo STANI pri mom ukrcavanju, odmah bih se skamenio sav srecan i ostao. Kada jednom odete na brod to vam se usladi, uđe u krv, i onda je gotovo. Posle vas ni majka, ni brižna žena ni uplakana deca ne mogu sprečiti da krenete ponovo.

Oduvek sam sebe smatrao kosmopolitom, gde god da sam se nalazio osećao sam se kao kod kuće. Ali s godinama sam postao tipičan Balkanac, ili sam tek tada spoznao sebe. Moj dom je bilo more. Moj dom je bio kraj mora. Sve izvan toga je bilo životarenje i surova borba za opstanak. Jedini i glavni cilj u životu mi je bio rešiti se svih obaveza, dostići što viši nivo, kako bih se rešio ljudi i pobegao na more. Živeti sam i biti srećan. Ne uvek srećan i ispunjen, ali zadovoljan trenutkom. Bez pritisaka. U početku sam mislio da je ovo pisanje bez plana i reda, psihotično, ali što više ovo radim više mi se dopada. To su moje misli, moj život. Bez plana, bez reda. Živim od sećanja i u sećanju. Ne priznajem sadašnjost, prošlost i budućnost. Prezirem vreme. Za mene datum ne postoji. Živim trenutak, koji kasnije mogu bezbroj puta u sećanju izazvati, iznova oživeti, osetiti, videti, omirisati. Niko mi ga ne može oduzeti jer je samo meni svojstven na taj način.

Ponekad mislim da ako ustanem od pisaćeg stola i odem odavde negde drugo, izgubiću sećanja uz put. Nemam dovoljno veliki prtljag da ih smestim. Prosipaće se ispred mene i ostajati za mnom. To ne bih podneo. A onda bih bio u nekom drugom svetu, neki drugi koji i dalje ne bi znao ko je, osim pod kojim imenom se vodi. I često kad o tome razmišljam, oči mi se napune suzama. Onda jako stežem zube, pokušavajući da prestanem, ali to me navodi na još veći plač. Majka nas je učila da dečaci ne plaču. A iz takve maksime se izrode dve vrste; ljudi koji postanu rigidni, surovi, okrutni, čvrsti i mi- koje bih nazvao umetnicima. U našem zanimanju je da budemo emotivni, razdražljivi, setni. Setimo se samo Van Goga, Dalija, Pikasa. To je vrisak, eksplozija, vatra, voda, vulkan. Tu nema mira. Samo stalne erupcije. Nekada to bude sve, a nekada ništa...

Još u mladosti sam se osećao umorno, staro i tromo. Priželjkivao sam penziju, odmor. Zaboravljao sam da je preda mnom mnogo vremena koje moram provesti radeći. Zato sam se i odlučio da postanem psihoterapeut.

Šta me je sputavalo ni sam ne znam. Želeo sam slobodu, svet otvoren za trčanje, bez stega, paradigmi, okova. Hteo sam život bez borbe, bez muke, bez truda, samo slobodu duha. Nekada sam mislio da je bitno pisati razmišljajući o tome što radiš, ali onda sam uvideo da treba slediti srce. Čeznuo sam za dalekim predelima, a slobodno mogu reći da ništa nisam video ni iskusio. Živeo sam u zabludi, u pogrešnom vremenu, sa pogrešnim ljudima. Uviđam da nisam posedovao nikave kvalitete...

Priča VI

Čim je brod isplovio osetio sam melanholiju, čežnju za domom i tolim porodičnim ognjištem. Bio sam čvrst u odluci da se na brodu zadržim što duže kako bih osetio čežnju i potrebu za njima- mojom porodicom. Kada bi pristigli u neku luku nisam imao običaj kao i drugi da se javljam kući. Par puta sam poželeo da čujem brata ali pošto je on sigurno u to vreme bio u nekoj šumi na par stotina metara nadmorske visine, odustajao sam jako brzo. A za sve to vreme, ni slutio nisam šta se odigrava u mojoj kući. Pisao sam pisma ali ih nisam imao odakle slati, a kasnije ni kome. Na brodu sam proveo tri godine, obišao Indiju među poslednjima i onda doživeo prosvetljenje i odlučio da se vratim u maglovitu Boku, gde se ustaje i leže sa maglom i čudno belom svetlošću koja pada pod tačno određenim uglom. Za vreme puta nisam bio kao drugi sa broda, nisam imao običaj da vodim dnevnik, hvatam beleške ili šaljem pisma. Fotoaparat nisam imao, sa drugima se nisam fotografisao, Špancima nisam dozvoljavao da mi naslikaju portret, pa makar to bila i karikatura, tako da nikakvih uspomena osim sasvim izbledelog sećanja nemam. Kada je brod prošao pored San Đovanija po prvi put sam osetio tako jaku tugu. Kapija od kuće je bila zaključana, prozori zatvoreni i sve je delovalo tako pusto. Očajavao sam. Mogao sam pretpostaviti da su me napustili. Komšija me je sažaljivo gledao polako spuštajući se ka meni. Ona je otišla. Ušao sam u sobu i čekao da svane.

Mraz na prozoru i šare poput kaleidoskopskih slika. Jutro. Vreo čaj od narandže na stolu pokraj stare pisaće mašine. Obešena zelena haljina od kašmira koja miriše na naftalin. Miris koji je imao svežinu divljeg limuna i lista cimeta. Po sobi razbacane stvari u naletima besa, suženjima svesti, a u uglu slikarsko platno nasuprot kamere obscure koja snima činiju sa voćem, dopola nacrtanu na slikarskom platnu. Po podu prosute borove iglice koje mirišu na majske kiše i neizvesnost povratka. Čekanje...

Tog januarskog jutra počeo sam da razmišljam o tome šta mogu umesto o onome što je nemoguće. Ubrzavam razmišljanje i usporavam uživanje u svakom momentu koji je od tada moguće preživeti. Ispred i iza sebe, nemam ništa. Na kuhinjskom stolu do pola ispijena šolja još uvek toplog mleka u kojoj se topi keks. Ona je bila neshvatljiva, neopisiva, nigde se nije mogla svrstati, jer zapravo uopšte nije smela postojati. Pa ipak, bila je tu – veličanstvena.

Satima, možda i danima nisam napuštao sobu. Više ni u šta nisam bio siguran, osim u svoje misli. Jednostavno, ne pripadam im. Ljudi su se oduvek razlikovali od mene. Moja razmišljanja se menjaju. Više ništa nije isto. Sada zna da su sreća i život naklonjeni spremnom umu, zato želim da riskiram.  Gledaću izlaske sunca, plesati na kiši i neizostavno čekati, ali ne bolje prilike u životu, već nju.

To je sve što je ostalo od mog sećanja na taj dan. Možete me giljotirati, linčovati, spaliti, poslati na robiju, ništa vam osim ovoga više neću reći...

                                                                                                  

                                                                                                 

Priča V

Vremenom sam prestao da obraćam pažnju na digresije. Ode mi tako misao, pa počnem pričati nepovezano i bez neke veze.

Skoro sam razmišljao šta me je navelo da kupim baš ovu kuću? Nikako se ne mogu setiti. Lepe stvari sam počeo da zaboravljam. Voleo sam da se pretvaram kad god bih otišao negde da sam stanovnik tog kraja. U ovom mestu, nije bio običaj da meštani u prepodnevnim časovima odlaze na kupanje. Poštovao sam to sve do jednog dana kada me je miris iz pekare toliko mamio da sam morao da ustanem u šest ujutru i prošetam kako bih sebi kupio vruć somun. Vraćajući se iz pekare polako, kidajući I gnječeći među prstim vruće testo, odlučih da malo svratim na kupalište. U selu sam bio najbolji plivač. Čika Jablan me je naučio da plivam već sa četiri godine.

Nisam čak svratio ni do kuće da se presvučem. Na ponti sam ostavio mokasine i u svojim prugastim bermudama vinuo se u more. Pošto mi je soba bila poprilično blizu, osetih neku nelagodu da se vraćam mokar. Seo sam na samu ivicu betonske klupe, ispruživši noge napred , žmirkajući zbog sunca. A onda naiđe žena finih oblina, vodeći malenu devojčicu za ruku. Nosila je ceger, što je upućivalo da se vraća sa pijace i mirisala je na začine. U ruci je nosila vezu peršuna i malo mirođije, a imala je lak i gipak hod. Verovatno je hitala kući kako bi na vreme pripremila ručak za celu porodicu. Gledao sam je netremice kao kakav balavac. Znajući da oseća nelagodu, na trenutak se i sam postideh, možda sam se i razumeneo u licu, ali bio sam čvrst u odluci da ne oborim pogled. Bilo joj je neprijatno i da je bilo kako mogla da izbegne moj pogled učinila bi to. Pokušavala je da gleda u more, ali devojčica kraj nje je neprestalno tihim glasićem ponešto zapitkivala. A ona je sve više i više pružala korak, kao da pokušava da mi umakne, I polako odgovarala na sva devojčicina pitanja.

Istog jutra, kada sam se vratio u sobu pitao sam gazdaricu ima li u blizini kakva kuća na prodaju. I za šest meseci, pošto sam sredio papire, najlepša kuća u zalivu je postal moja. Kupio sam je po vrlo povoljnoj ceni, jer od kako je na prodaju, niko se nije zainteresovao. Čak i oni koji su razmišljali da je pogledaju, odustajali su pred sam dolazak, sa izgovorom da je verovatno ukleta. Sigurno se pitate šta se dogodilo sa lepom gospođicom. E pa više je nikada nisam sreo. A da je ponovo naišla, zaustavio bih je s kim god da je, samo da je upitam šta je u njoj bilo toliko snažno pa me je navelo da zauvek ostanem ovde. Celo leto sam se kupao na istom mestu, ali ona se nije više nikada pojavila.

Nedugo posle mog useljenja, sedeći na najlepšem mogućem suncu i ispijajući belo vino na terasi ugledao sam možda još fatalniju ženu od one sa cegerom. I istog trena shvatih da nije ona bila zaslužna za moju kupovinu. Da je ona bila odgovorna za to, verovatno bih se odlučio za neku drugu kuću i odustao od ove jako brzo kao i ostali, bez obzira na cenu. Imao sam dovoljno ušteđevine da kupim bilo koju kuću pored mora. Onda sam se setio da su nas roditelji često dovodili baš ovde. Otac nas je budio pre svitanja i vodio u duge šetnje pored mora. Kada sam dobio fotoaparat, prva fotografija koju sam napravio bila je upravo fotografija ove uklete kuće. I tada je odavala utisak napuštenosti I izolovanosti od svega. Jedna strana kuće je bila vidljiva sa ulice, druga koja je bila otkrivena, nije se mogla videti od veša raširenog na neobičnoj žici. Bar su svuda na svetu žice za veš iste. Ali ova je bila nekako drugačija. Kao da je neko dete u igri zaboravilo praćku, koju su potom nespretni radnici zamalterisali u kuću. Sad se iz praćke umesto kamena, pružala žica. Preostale dve strane kuće, nije bilo moguće videti ni iz kog ugla.

Već tada sam znao da je ta kuća savršena za mene. Ali o tome nisam želeo nikome da pričam. Jednostavno, maštao sam. Ponekad bih i zažalio što nikome ne mogu reći nešto o "svojoj kući", koji sam već tada, sa jedanaest ili dvanaest godina potpuno preuredio. Bila je to najlepše osunčana kuća na celom primorju. Zamišljao sam kako me ujutru bude prvi zraci sunca koji se probijaju kroz debela prozorska okna, a kasno popodne posmatram zalazak  uz večeru koji nigde nije lepši. I najviše od svega što mi se dopadalo je to, što je sunce padalo pod takvim uglom, da se u prepodnevnim časovima kuća ogledala u moru.  

Riđe kose I neodoljivo zelenih očiju, koje čini mi se nikako nisu mogle stajati mirno. Vrebala je pogledom kao kakva kamera i ništa joj nije moglo promaći.  Bila je živa, pričljiva, neodoljiva I fatalna po mene. Posle tog našeg prvog susreta oči u oči, sve češće je prolazila mojom ulicom. Ona se nije stidela da me gleda pravo u lice. To mi se dopadalo kod nje. Svakog jutra je prolazila u isto vreme, a ja sam je stalno posmatrao sa različitih prozora i povremeno se sakrivao iza zavese, kao neka devojčica. Ali ona kao da je uvek osećala gde se nalazim, počinjala je da namešta frizuru, sklanja uvojke sa lica, doteruje bluzu. Uvek je bila sama i sve ulicom je učtivo i veselo pozdravljala. Ali nikako se nisam usuđivao da koga od komšija upitam za nju. Jednog dana dok sam ispijao kafu na ponti, između dva stuba, nisam ni primetio kada je ona otvorila vrata ograde i ušla u ruci noseći tanjir sa velikim komadima masne torte. Tako je počelo naše druženje. Brzo mi se uvukla pod kožu. Sva neodoljiva, fina i prijatna nekoliko meseci kasnije postala je moja žena. Oboje smo bili neizmerno srećni i živeli život kao iz bajke. Nikada je nisam pitao o njenom ranijem životu, jer ona sama nikada nije počinjala priču o tome. Sećam se da su komšije komentarisale da sam grdno pogrešio što sam oženio ženu sa prokletstvom, ali nikada me nisu zanimali tuđi komentari. Mi smo imali vlastiti mir i nisam slušao tuđe opaske.

Ubrzo smo dobili ćerkicu, malu veselu devojčicu, plavih kovrdžica i tamno plavih očiju, svetle puti i dosta anemičnu. Često je bila bolešljiva, ali kako je odrastala, postajala je jača i otpornija. Nekoliko dana posle njenog trećeg rođendana žena je rodila sina. A sutradan nam se ćerka strašno razbolela. Doktori su rekli da joj nema spasa. Verovao sam da su ponovo pogrešili, kao i kod mene. Ali ovoga puta, dijagnoza iako nepoznata, bila je tačna. Radovao sam se sinu, kao i svaki otac. Sa sobom je doneo kratkotrajnu radost i neizmernu rupu u mom srcu.  Sestri je oduzeo priliku za život. Krivio sam ga za to. Kao da je siroto bebče bilo jedini krivac. On je taj koji je morao da snosi posledice. Kad god bih ga uzeo u ruke u njegovim nevinim očima pojavljivala se vatra.  Kako su meseci prolazili, sve više sam ga izbegavao. Znao sam da nije kriv. Kao da je onako mali već primećivao kako bežim od njega. Nisam više mogao da podnosim njegovo prisustvo. Otišao sam na brod, bez ičijeg znanja. Jednog jutra sam krišom izašao iz kuće, sa pregrštom stvari u želji da se više ne vratim...

Priča IV

Jutros sam se probudi sa čuvenom Lakanovom maksimom: ‘’ Ja sam tamo gde ne mislim, mislim tamo gde me nema’’, poželevši po prvi put u životu nakon onog nemilog događaja da ustanem iz kreveta. Vukao me je svež vazduh koji je dopirao sa mora. Čeznuo sam da ponovo izađem na more. Ali bio sam i suviše slab da sam pokrenem barku. Morao sam čekati da krenu turistički brodići da bih posetio Gospu.

Nekako sam se doklencao do radnog stola, za ovakvih dana, bilo mi je jako teško da se krećem, ponekad ne bih imao volje čak ni da se okrenem na drugu stranu kreveta, a kamoli da ustanem. Počeo sam da riškam po starim dokumentima, tražeći sat. Već godinama ga nisam nosio, stajao je tu, da me stalno podseti na nešto – vreme.

Za mene je to bio pojam sa racio skale, arbitrarno određen od strane naučnika i upravo zbog toga nije mi imao nikakvu vrednost. Želeo sam da ga se otarasim. Ako bih ga dao kao dar Gospi, u znak zahvalnosti što mi je zaštitila život i van morske pene, možda bih uspeo da zaboravim na vreme. Ovako, njegovo kucanje, kao da mi je odbrojavalo sekunde do kraja.

Šta je uopšte vreme? Oko moje kuće je bezbroj kamenčića. Kuća mi je od kamena. Je li i kamen vreme? Vreme je za mene more, beskrajan plavi krug.

Noćas sam sanjao da sam na plaži. Ležim na asuri s prvim suncem, sa slamenim šeširom preko lica. Čujem zvuk cvrčaka, i more koje se talasa. Lagano zapljuskuje mandrać, u kojem se barke međusobno dodiruju. To je njihovo jedino kretanje. Već godinama su zarobljene tu. Njih više niko ne izvozi na more. I polako tonem u san.

Izlazak na more mi je oduvek bio draži od povratka kući. Još kao dete čeznuo sam da mi baka I deka žive na moru, umesto na selu. Počeo sam da čitam knjige o poreklu, pretraživao porodično stablo, ne bih li našao negde da potičemo sa primorja. Maštao sam da budem Bokelj, lutajući Bokelj. Sebi sam to zacrtao kao glavni životni cilj…

Kada sam kupio ovu kuću, prve noći nisam mogao da zaspim. Rekli su mi da je u toj kući živeo stolar koji je imao tri kćeri. Stolar je rano umro, ostavivši ćerkama zavet da se nikada ne razdvoje. Prisno vezane za oca odlučile su da se nikada ne udaju, a samim tim, i ne razdvoje. Kažu da su godine prolazile, a sestre su održale obećanje. Njihova lepota je polako s godinama nestajala, a oni koji su se sećali priča svojih deka i pomalo ljubomornih baka, tvrde da lepših devojaka i sa više prosaca nije bilo u kraju. Ali ni jedan od prosaca nije uspeo čak ni u dvorište da zakorači, jedino što su ljudi mogli da vide, bila su tri prozora koja su gledala na ulicu. Kada je najstarija sestra umrla, posle sahrane sestre su zazidale prozor sobe, kako bi označile da je kuća bez trećeg prozora isto što i njih dve bez treće sestre. Nedugo posle, umrla je i najmlađa sestra, a srednja ostavši sama, zazidala je još jedan prozor. Od tada, ona je živela još skromnijim i povučenijim životom. Niko joj nije dolazio u posetu. Sama je svakog drugog jutra, čamcem isplovljavala, i vraćala se posle nekoliko sati. Niko nije znao kuda je odlazila. Sve dok posle njene smrti nije pronađen dnevnik. Bila je jedina školovana i umela je da piše. Kažu da su za njen dnevnik nudili mnogo novca, ali na kraju su ga dali muzeju na ostrvu, jer je to verovatno bila njena želja. Kažu još i da je taj dnevnik videla samo jedna osoba pored nje. 

Niko se nije usuđivao da ga otvori. Govorili su da je uklet. A niko ni slutio nije da govori o velikoj ljubavi.

Kada su Austro-ugari okupirali Boku, mladi vojnik je prvi put ugledao jednog jutra dok je vadila mušlje iz mora za bolesnog oca. Već sledećeg dana su se sreli u isto vreme i na istom mestu. To je bio neki prećutani dogovor. I od tog dana, redovno su se sastajali. Bez reči. Dovoljni su im bili pogledi. Za njihove susrete niko nije znao. Kada se vojska povukla, mladić je prebegao na ostrvo. A onda se godinama nisu viđali. Kada je sorela ostala sama, jednoga dana, pronašla je ceduljicu sa porukom da dođe na ostrvo. Znala je da je to on. I onda su ponovo počeli da se viđaju. Čudno da ona nikada nije zažalila što se nije udala za njega. Ili je strpela da to napiše. A posle njene smrti, ne znajući za sestrinski dogovor niko nije zazidao poslednji prozor. On je jako žalio za dragom, i kako bi kaznio sebe, odlučio je da više nikada ne napusti ostrvo. Više niko nije smeo da mu dolazi u posetu. Svakog jutra su se sa ostrva u isto vreme čula zvona, koja su nekada obeležavala njen dolazak I sreću zbog toga. Kada su zvona prestala da odjekuju, znali su da je i on mrtav.

Istog dana kada sam kupio kuću, znajući za legend, želeo sam da zatvorim i taj prozor.  Ali prijatelji su me ubeđivali da ne činim to jer bih u tom slučaju bio jedini koji žvi u kući bez prozora na moru. 


                                                                                                

Priča III

          Nekoliko nedelja kasnije ponovo sam sanjao čudan san. Stajao sam na ivici ponte, a devojka u belom me je pozivala da uđem u barku. Zlatne vlasi kose su joj pokrivale prozirnu haljinu. Nežno se osmehivala, ali na licu joj se videla neizmerna tuga. Nije imala više od dvadeset, a duboke bore kao da su joj već odavno sekle čelo. Očiju plavih poput mora, nestrpljivo je iščekivala moj ulazak. Zakoračio sam, uzeo je za ruku i odjednom začuo plač deteta. Pokušao sam da se osvrnem za sobom, da vidim šta se događa, ali odjednom sam se našao u morskom plavetnilu. Trudio sam se da otvorim oči, ali kao da su voskom bile zapečaćene. Posle više pokušaja, otvorio sam ih i istog trenutka me je zapahnuo težak bolnički miris. Iz susedne sobe, ponovo se čuo dečiji plač. Mislio sam da sam se ovde zadesio zbog davljenja, verovatno sam pokušavao da spasem to majušno stvorenje i kada je mladi lekar zakoračio pokušavao sam da mu ispričam šta se zaista dogodilo, dok me je on zbunjeno i sa podsmehom posmatrao. Verovatno se čudio kako profesor može da trabunja takve gluposti. Ozbiljan, sa rukama u džepovima, počeo je polako da priča. Uvek me je to nerviralo kod ljudi. 

  - Profesore, žao mi je što Vam ovo moram baš ja saopštiti, ali svakako biste i sami uskoro primetili.

 Dovraga mladiću, progovorite već jednom, pomišljao sam u sebi. Imao sam osećaj da će se ta sila od mog tela svakog trenutka rasprsnuti na na stotine komadića i razbeći po čitavoj sobi.

- NIKADA VIŠE NEĆETE MOĆI DA HODATE!
 Rasplinulo se čitavom sobom, iz sve snage sam ga odgurnuo od kreveta, nemoćno sručivši se na postelju. Plakao sam tako silno, beskrajno, jako. Plakalo je moje telo, moj um i psiha. Onda sam se setio njega, kako mi na odlasku govori kako će doploviti do svog mirnog mora, a sopstvene noge će biti njegov splav. Tada su se naši bratski putevi zauvek razdvojili.

            Vreme je prolazilo. On se nije javljao, ni pojavljivao, a ja nisam izbijao iz kreveta. To mi je dodatno pogoršavalo situaciju. Polako, ali sigurno sam gubio volju za životom. Slikarsko plano je već mesecima bilo nezaprljano. Mislio sam da četkicu više nikada neću uzeti u ruke. Društva nisam imao. Bar ne društvo drugih. Jedina osoba koja je bila zadužena za moju negu bila je bolničarka u penziji. Sirota starica. U ratu je izgubila sve. Ostala je sama i bez igde ikoga. Bila je brižna, starala se o meni kao da mi je baka. Volela je da mi kuva čorbice. Jedino zajedničko u celoj priči nam je bila ista strast koju smo gajili prema čokoladi. Često bismo uveče umeli da sedimo kraj prozora, ja u stolici za ljuljanje, a ona na ivici moga kreveta i dok ja umorno čitam ili kadkad recitujem stihove na glas, ona me lagano, levom nogom, ljuljuška i pevuši nešto u sebi, pa onda zajedno zvučimo kao gramofonska ploča. Bila je to fina strarica, samo joj se imena nikako ne mogu setiti. Možda mi se zapravo nikada nije ni predstavila. Ljupka starica je nestala jednoga dana, bez pozdrava jer je doktor Isakovič, nakon posete zaključio da sam sposoban da život nastavim sam, bez tuđe nege. To mi tada i nije bilo najjasnije, jer ako mi je rečeno da nikada više neću moći da hodam, kako to sada da mogu sam. Ali lekarske dijagnoze nekada umeju i da pogreše. Ja sam se našao u onih o.oo1 posto ljudi, kojima su lekari utvrdili pogrešnu dijagnozu. Na moju sreću...

                 

                                                                                               

Priča II

          

          Počinje da duva bura i kapci na prozoru se razmakoše. Iz susedne kuće se oseti miris pasulja. Duboko frknuh i osetih neku gadost. Ne volim da me bilo šta seća na taj period. Ljudsko sećanje je loše, ništavno, poljuljano i izgrađeno od slika. Kako mi se samo brzo menja raspoloženje. Nekada sam danima mogao da održavam ushićenost, uprkos svemu. Svojim i suviše dobrim raspoloženjem, često bezrazložnim znao sam da ga ozbiljno iznerviram. Umeo je biti srdit, ljut, odmeren, hladan – pravi vođa. Sušta suprotnost mom slobodnom i nestalnom duhu. Ponekad mi se činilo kao da gazim po oblacima, da sam nešto viši od ljudskog stvora, a na kraju sam ispao manji od crva. Za sve ove godine svog života ništa korisno za sobom nisam ostavio. Znam da nisam jedini, ali druge ne muči to. Sve ciljeve sam brzo proždirao i oni bi tako sagoreli u meni, da su nestajali i pre ostvarenja. Nisam bio istrajan…

            Nikako da se otrgnem digresija. Valjda zato što me ponešto uvek podseti na nju. Na radnom stolu mi stoje sveže ubrane ruže posle kiše. A napolju pljusak baš kao kada sam je onoga dana sreo na fakultetu. Nosila je sako od štofa, verovatno kupljen u Londonu, male potpetice i bila je sva pokisla. Miris njenog skupocenog parfema mešao se sa mirisom kiše, trave, znojavih prolaznika ali je i dalje ovladavao. Tada kao novopečeni student psihologije, sebe sam smatrao nedostižnim. U  neku ruku, bio sam omnipotentno biće. Dok su svi pamtili slike moje sećanje je bilo izgrađeno od mirisa.  Zašto sam tako dobro opažao i prepoznavao mirise, to ni danas ne mogu sebi objasniti. A upravo me taj miris seti rastanka sa najboljim prijateljem. Znaš, čudni su ti rastanci.

            Sa prvim kišama došlo je i leto, a sa njim i kobni dan. Nikada nije bio dobar po mene. U sred noći sam se probudio sav u znoju.

Uvek sam sebi postavljao za stepen više ciljeve koje nisam bio u stanju da dostignem. Zato sam i mrzeo Džojsa, on je uspeo da završi svoj roman toka svesti, koji me je sada proganjao i verovatno će to činiti do smrti.  Malo li je što me svake večeri opako posmatra dok se spremam za spavanje i tonem u san, nego i noćas. Poput feniksa u gustoj izmaglici izdiže se nad knjigom. Isti san sam sanjao i onda, a ujutru na radiju Jadran čuo strašne vesti. Ali od njega ni tada nije bilo glasa. Makar da mi je javio da je živ. Da je samo znao kako sam brinuo i da sam upravo zbog njega doneo kobnu odluku. Kako li bi samo reagovao kada bi znao da je on krivac. Uništio mi je život. I kada mi je bilo najteže, svi su me napustili. A njega i dalje nije bilo. Tog kobnog dana dobrovoljno sam pristao da učestvujem u eksperimentu. Bio sam upoznat sa svime onime što bi mi se moglo dogoditi, ali nisam mario.  Ne mogu lagati, imao sam sreće u životu. Verovao sam da će tako biti i ovoga puta. Ta majušna doza leka mi ne može nauditi, a kamoli narušiti čitav moj život…



                                                                                                     

Priča I

  Budi me miris toplog vafla sa karamelom. Osećam kako se polako, u magli i nečujno ušunjava u moju sobu kroz ključaonicu. Polako se spuštam krtim i trulim drvenim stepenicama naniže i u kuhinji zatičem- nju.

Kroz prozor ulazi mlečna svetlost koja se rasipa po kredencu tirkizno plave boje, koji kadkad izgleda kao more pri izlasku sunca, naročito rano ujutru. Na njegovoj radnoj površini stoje dve šoljice, kupljene na mom prvom proputovanju kroz Englesku, a u njima skupocen čaj od divlje narandže. Taj miris je toliko opojan, jedinstven i veličanstven. Jedna od šoljica od kineskog porcelana sa okrnjenom tacnom asocira na naš prvi susret koji se dogodio u ateljeu profesora Vincenta. Ja sam svojevremeno odlazio tamo na dodatne časove, jer sam želeo da upišem akademiju. A ona se spremala za studije psihologije. Kada sam je prvi put ugledao kako sedi u pletenoj fotelji od pruća, u dnu ateljea, u blagoj polu tami, samo  jedan zrak se stidljivo probijao presecajući joj lice na polovinu, dok zelene oči isijavahu. I tada je u ruci držala porcelansku šoljicu za čaj. Umotana u toplu deku, kose puštene, koja se rasturala preko ramena I skoro dopirala do tacne. Usamljena, ozbiljna, bez trunke osmeha, ali i dalje odavavši osećaj kao da čeka nekoga.

     Tog hladnog decembarskog jutra sam je prvi put sreo. Kada me je ugledala, a iza mene i profesora, hitro je poskočila i predstavila se. Nedugo potom hitro i bez reči izašla je iz ateljea i za tili čas se vratila sa tanjirom čajnih kolutića. Bila je tako nežna, prozirna, specifična i dragocena. Divio sam se njenim pokretima, gipkosti i volji za životom. Ali kad god bih kasnije, iznova stajala pred mojim platnom-menjala se. Ponekad me je bilo i strah. Nisam znao šta čovek može očekivati od nje. Onako vedra i razigrana osoba, postajala je troma, usporena, teška i u tim trenucima kao da je vreme stalo za nju. A ja bih onda brzim pokretima kičice hitao da uhvatim trenutak. Bila je nestalna, neuhvatljiva. Ponekad i strašna. Bojao sam se, da, ozbiljno sam je se bojao…

    Odjednom me prenu zvuk galebova koji su preletali moj prozor. I odmah me setiše na omiljenu knjigu iz detinjstva. Ona tada uopšte nije bila za mene, ali ja sam maštao o kući Ivana Galeba. Čak sam u to vreme i sam stvorio imaginarnog drugara po imenu Saša. Satima bih bio u stanju da razgovaram sa njim. Potužim mu se kada me brat izneveri, ili drug napusti upola igre. Ili brat napusti zauvek. Da-zauvek.

Godinama sam potajno priželjkivao da mu se nešto dogodi, kako bi se konačno vratio kući. Ta želja mi se nikada nije obestinila...