Priča VIII

U životu sam uvek imao sve što sam mogao poželeti, ali mi je uvek još nešto nedostajalo za potpunu sreću. Materijalne stvari su mi pričinjavale samo trenutno zadovoljstvo i čim bi nešto postajalo moje gubilo bi istog trenutka svu dotadašnju vrednost. Kako sam napredovao sve više sam strepeo od kritika. Često ni sebe nisam mogao trpeti. U sopstvenoj koži sam se osećao loše, bez nekog posebnog razloga.

Ljubav je bila pojam koji se nije mogao naći u mom rečniku. U stvari, lažem, mogao se naći, ali ne i definisati. Ne znam da li sam nešto nekada istinski voleo. Nikada nisam imao ni omiljenu pesmu. Jedino što me je ikada istinski privlačilo je Bocca di Cattarro. Zato sam mu se i godinama vraćao. Biće da sam nekada davno upravo tu doživeo istinsku sreću i to osećanje me je nagonilo na polet. A i to je jedini grad koji se vekovima nije menjao, bar za mene, nikada nisam primećivao šta se događalo van tvrđave. Njegove zidine su čvrsto stajale odolevajući vremenu, kao na Drini ćuprija.

Život prema meni nikada nije bio toliko surov. A zasluživao sam i to više puta. Nikada nisam znao da odreagujem na pravi način.  

Nisam se znao postaviti u određenoj situaciji. Umeo bih zaplakati kada su se svi oko mene smejali. Uživao sam u stvarima koje su drugima bile dosadne. Čeznuo sam za uzbuđenjima. Ljudi su mislili da sam strašljiv, da ne volim avanture, skok adrenalina. Nije da nisam voleo, već nisam bio u prilici da iskusim.Oduvek su me gurkali po strani, kako bih se sačuvao od epi centra uzbuđenja, tako ostao osiromašen za iskustvo, ili ako bih ga i doživeo bilo je polovično. Moja tajna je bila u tome što sam male stvari umeo da načinim neverovatnim.

Stalno sam stvari prepuštao drugima. Strepeo sam da ako nešto bude u mom vlasništvu, izgubiće vrednost, postati dosadno. Ja ću ga učiniti dosadnim. Moje prisustvo nikome ne godi. Izbegavaju me, beže od mene, beže iz mog društva.

U poslednje vreme često mi navraćaju dani kada ne znam šta ću sa sobom. Nije to iz dosade, ne, već me nagon tera na zadovoljenje postavljenog cilja, ali volja ga sprečava da se realizuje do kraja, u strahu od ishoda. A delujem kao samouveren i hrabar. Slabo ko zna da sam iznutra mekan kao pamuk, trošan kao bajat hleb, a ujedno hladan kao led. Kako sam uspeo postati takva ličnost ni sam ne znam. Sećam se da definicija ličnosti tvrdi da je ličnost neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue. Ličnost je dinamička struktura koji čini sistem međusobno povezanih crta, motiva, vrednosti, stavova. E tu se ne slažem. Ili je moja ličnost od postanka u rascepu. Kod mene ne postoji pandan. Sve je rastavljeno, nejasno, nepovezano.

Ponekad mi ovo pisanje izgleda strašnije od patetičnih priča iz devojačkih dnevnika ili još gore od vođenja studije slučaja.

Ponekad mi se čini da nikada nisam ušao u fazu aktivnog življenja. A opet, ako bih slepo sledio definiciju bilo ga je u nekim fragmentima života. Aktivno življenje je proces pažljivog permanentnog primećivanja (što je na očigled svih postojalo u mojoj nesvesti), analize informacija prispelih tokom doživljaja i sinteze u formi zaključivanja, u skaldištene kao iskustvo. Iz cele definicije samo bih izbacio pojam iskustva, neprikladan je, jer ne znači da mi je svaki preživljeni događaj doneo iskustvo. Nekada je to bilo uzbuđenje, kadkad zadovoljstvo a umeo bi doneti i ništavilo a sve to ne mogu objediniti pod pojmom iskustvo. Ako mi je leptir sleteo na nos, kakvo je to iskustvo za mene?

Naiđu dani kada se od vreline sve topi. Mislite da će se stene pretvoriti u dim i mleko. Nebo se spoji sa brdom, kamen sa morem pa se nijanse plave razlivaju u nedogled. Ono što je dalje, van fokusa, postaje beličasto, brda inače sivo zelena su modro plava, a more ima nijansu tirkizno plave.

Nekad zažalim što nisam upisao arhitekturu ili neki dizajn nameštaja, pa da mogu stvoriti udobnu stolicu, napravljenu da odgovara leđima i da se od zemlje uzdiže sa izlaskom Sunca, taman onoliko da telo bude na propisnoj udaljenosti od izvora toplote. A onda da prati putanju Zemlje. Kako Zemlja kruži oko Sunca, postupno i polako bi se okretala i ležaljka.

Tako meni misli lutaju sa jedne na drugu stranu. Sedim na terasi gledajući na ostrvo, koje se jasno u daljini vidi pri vedrom danu. Pa razmišljam. Kadkad kada uveče legnem i mislim, dok ne zaspim, u mislima napišem i po nekoliko stranica knjige. Ali i suviše lenj da ustanem, upalim lampu i pišem, do jutra sve zaboravim. Nekad se čak i ne sećam o čemu sam razmišljao. Pa kad pomislim malo bolje, možda da nisam bio lenj, već bih imao koji roman iza sebe, a ovako sve je sagorelo i neće se vratiti. Mada, ako bi se vodili tom logikom, svi bismo bili pisci. Neki fantastike, neki ljubavnih romana, neki kriminalistike.

Misao je neuhvatljiva, beži, osipa se, kida, ne možete je večno pamtiti, još pored tolike količine informacija koje mi prolete kroz glavu pre nego zaspim, ujutru mi je teško i sedam da se setim. Obično nastojim da se setim prve misli, jer je ona temelj na koji su se nadovezivale ostale, ma koliko ne bile u vezi sa prvobitnom.

Um razdvajam od mozga. Mozak je organ koji se kuva u veštičjem loncu, a stalne ideje raspiruju vatru i spremaju izvrsne specijalitete.

Vremenom je duh sve više počeo da mi utiče na telo. Ne mogu više održati pažnju na jednoj stvari duže od 15 minuta. Nastojim da prevarim um, ali mi ne polazi za rukom. Naiđu dani kada se baš ne mogu smiri, tada izgledam kao dete kojem niču zubi. Onda idem u duge šetnje. Pređem i po nekoliko kilometara uz more. A kada se umorim, zastanem tražeći poentu hoda i onda uvidim da je svakoga puta ista, glasno vičem u sebi MOGU DA HODAM, A SVE DOK HODAM, OSEĆAM SE ŽIVIM. I to sve zahvaljujući njoj. Onoj koja se uvek vraca. U dobru i zlu...