Priča I

  Budi me miris toplog vafla sa karamelom. Osećam kako se polako, u magli i nečujno ušunjava u moju sobu kroz ključaonicu. Polako se spuštam krtim i trulim drvenim stepenicama naniže i u kuhinji zatičem- nju.

Kroz prozor ulazi mlečna svetlost koja se rasipa po kredencu tirkizno plave boje, koji kadkad izgleda kao more pri izlasku sunca, naročito rano ujutru. Na njegovoj radnoj površini stoje dve šoljice, kupljene na mom prvom proputovanju kroz Englesku, a u njima skupocen čaj od divlje narandže. Taj miris je toliko opojan, jedinstven i veličanstven. Jedna od šoljica od kineskog porcelana sa okrnjenom tacnom asocira na naš prvi susret koji se dogodio u ateljeu profesora Vincenta. Ja sam svojevremeno odlazio tamo na dodatne časove, jer sam želeo da upišem akademiju. A ona se spremala za studije psihologije. Kada sam je prvi put ugledao kako sedi u pletenoj fotelji od pruća, u dnu ateljea, u blagoj polu tami, samo  jedan zrak se stidljivo probijao presecajući joj lice na polovinu, dok zelene oči isijavahu. I tada je u ruci držala porcelansku šoljicu za čaj. Umotana u toplu deku, kose puštene, koja se rasturala preko ramena I skoro dopirala do tacne. Usamljena, ozbiljna, bez trunke osmeha, ali i dalje odavavši osećaj kao da čeka nekoga.

     Tog hladnog decembarskog jutra sam je prvi put sreo. Kada me je ugledala, a iza mene i profesora, hitro je poskočila i predstavila se. Nedugo potom hitro i bez reči izašla je iz ateljea i za tili čas se vratila sa tanjirom čajnih kolutića. Bila je tako nežna, prozirna, specifična i dragocena. Divio sam se njenim pokretima, gipkosti i volji za životom. Ali kad god bih kasnije, iznova stajala pred mojim platnom-menjala se. Ponekad me je bilo i strah. Nisam znao šta čovek može očekivati od nje. Onako vedra i razigrana osoba, postajala je troma, usporena, teška i u tim trenucima kao da je vreme stalo za nju. A ja bih onda brzim pokretima kičice hitao da uhvatim trenutak. Bila je nestalna, neuhvatljiva. Ponekad i strašna. Bojao sam se, da, ozbiljno sam je se bojao…

    Odjednom me prenu zvuk galebova koji su preletali moj prozor. I odmah me setiše na omiljenu knjigu iz detinjstva. Ona tada uopšte nije bila za mene, ali ja sam maštao o kući Ivana Galeba. Čak sam u to vreme i sam stvorio imaginarnog drugara po imenu Saša. Satima bih bio u stanju da razgovaram sa njim. Potužim mu se kada me brat izneveri, ili drug napusti upola igre. Ili brat napusti zauvek. Da-zauvek.

Godinama sam potajno priželjkivao da mu se nešto dogodi, kako bi se konačno vratio kući. Ta želja mi se nikada nije obestinila...