Priča V

Vremenom sam prestao da obraćam pažnju na digresije. Ode mi tako misao, pa počnem pričati nepovezano i bez neke veze.

Skoro sam razmišljao šta me je navelo da kupim baš ovu kuću? Nikako se ne mogu setiti. Lepe stvari sam počeo da zaboravljam. Voleo sam da se pretvaram kad god bih otišao negde da sam stanovnik tog kraja. U ovom mestu, nije bio običaj da meštani u prepodnevnim časovima odlaze na kupanje. Poštovao sam to sve do jednog dana kada me je miris iz pekare toliko mamio da sam morao da ustanem u šest ujutru i prošetam kako bih sebi kupio vruć somun. Vraćajući se iz pekare polako, kidajući I gnječeći među prstim vruće testo, odlučih da malo svratim na kupalište. U selu sam bio najbolji plivač. Čika Jablan me je naučio da plivam već sa četiri godine.

Nisam čak svratio ni do kuće da se presvučem. Na ponti sam ostavio mokasine i u svojim prugastim bermudama vinuo se u more. Pošto mi je soba bila poprilično blizu, osetih neku nelagodu da se vraćam mokar. Seo sam na samu ivicu betonske klupe, ispruživši noge napred , žmirkajući zbog sunca. A onda naiđe žena finih oblina, vodeći malenu devojčicu za ruku. Nosila je ceger, što je upućivalo da se vraća sa pijace i mirisala je na začine. U ruci je nosila vezu peršuna i malo mirođije, a imala je lak i gipak hod. Verovatno je hitala kući kako bi na vreme pripremila ručak za celu porodicu. Gledao sam je netremice kao kakav balavac. Znajući da oseća nelagodu, na trenutak se i sam postideh, možda sam se i razumeneo u licu, ali bio sam čvrst u odluci da ne oborim pogled. Bilo joj je neprijatno i da je bilo kako mogla da izbegne moj pogled učinila bi to. Pokušavala je da gleda u more, ali devojčica kraj nje je neprestalno tihim glasićem ponešto zapitkivala. A ona je sve više i više pružala korak, kao da pokušava da mi umakne, I polako odgovarala na sva devojčicina pitanja.

Istog jutra, kada sam se vratio u sobu pitao sam gazdaricu ima li u blizini kakva kuća na prodaju. I za šest meseci, pošto sam sredio papire, najlepša kuća u zalivu je postal moja. Kupio sam je po vrlo povoljnoj ceni, jer od kako je na prodaju, niko se nije zainteresovao. Čak i oni koji su razmišljali da je pogledaju, odustajali su pred sam dolazak, sa izgovorom da je verovatno ukleta. Sigurno se pitate šta se dogodilo sa lepom gospođicom. E pa više je nikada nisam sreo. A da je ponovo naišla, zaustavio bih je s kim god da je, samo da je upitam šta je u njoj bilo toliko snažno pa me je navelo da zauvek ostanem ovde. Celo leto sam se kupao na istom mestu, ali ona se nije više nikada pojavila.

Nedugo posle mog useljenja, sedeći na najlepšem mogućem suncu i ispijajući belo vino na terasi ugledao sam možda još fatalniju ženu od one sa cegerom. I istog trena shvatih da nije ona bila zaslužna za moju kupovinu. Da je ona bila odgovorna za to, verovatno bih se odlučio za neku drugu kuću i odustao od ove jako brzo kao i ostali, bez obzira na cenu. Imao sam dovoljno ušteđevine da kupim bilo koju kuću pored mora. Onda sam se setio da su nas roditelji često dovodili baš ovde. Otac nas je budio pre svitanja i vodio u duge šetnje pored mora. Kada sam dobio fotoaparat, prva fotografija koju sam napravio bila je upravo fotografija ove uklete kuće. I tada je odavala utisak napuštenosti I izolovanosti od svega. Jedna strana kuće je bila vidljiva sa ulice, druga koja je bila otkrivena, nije se mogla videti od veša raširenog na neobičnoj žici. Bar su svuda na svetu žice za veš iste. Ali ova je bila nekako drugačija. Kao da je neko dete u igri zaboravilo praćku, koju su potom nespretni radnici zamalterisali u kuću. Sad se iz praćke umesto kamena, pružala žica. Preostale dve strane kuće, nije bilo moguće videti ni iz kog ugla.

Već tada sam znao da je ta kuća savršena za mene. Ali o tome nisam želeo nikome da pričam. Jednostavno, maštao sam. Ponekad bih i zažalio što nikome ne mogu reći nešto o "svojoj kući", koji sam već tada, sa jedanaest ili dvanaest godina potpuno preuredio. Bila je to najlepše osunčana kuća na celom primorju. Zamišljao sam kako me ujutru bude prvi zraci sunca koji se probijaju kroz debela prozorska okna, a kasno popodne posmatram zalazak  uz večeru koji nigde nije lepši. I najviše od svega što mi se dopadalo je to, što je sunce padalo pod takvim uglom, da se u prepodnevnim časovima kuća ogledala u moru.  

Riđe kose I neodoljivo zelenih očiju, koje čini mi se nikako nisu mogle stajati mirno. Vrebala je pogledom kao kakva kamera i ništa joj nije moglo promaći.  Bila je živa, pričljiva, neodoljiva I fatalna po mene. Posle tog našeg prvog susreta oči u oči, sve češće je prolazila mojom ulicom. Ona se nije stidela da me gleda pravo u lice. To mi se dopadalo kod nje. Svakog jutra je prolazila u isto vreme, a ja sam je stalno posmatrao sa različitih prozora i povremeno se sakrivao iza zavese, kao neka devojčica. Ali ona kao da je uvek osećala gde se nalazim, počinjala je da namešta frizuru, sklanja uvojke sa lica, doteruje bluzu. Uvek je bila sama i sve ulicom je učtivo i veselo pozdravljala. Ali nikako se nisam usuđivao da koga od komšija upitam za nju. Jednog dana dok sam ispijao kafu na ponti, između dva stuba, nisam ni primetio kada je ona otvorila vrata ograde i ušla u ruci noseći tanjir sa velikim komadima masne torte. Tako je počelo naše druženje. Brzo mi se uvukla pod kožu. Sva neodoljiva, fina i prijatna nekoliko meseci kasnije postala je moja žena. Oboje smo bili neizmerno srećni i živeli život kao iz bajke. Nikada je nisam pitao o njenom ranijem životu, jer ona sama nikada nije počinjala priču o tome. Sećam se da su komšije komentarisale da sam grdno pogrešio što sam oženio ženu sa prokletstvom, ali nikada me nisu zanimali tuđi komentari. Mi smo imali vlastiti mir i nisam slušao tuđe opaske.

Ubrzo smo dobili ćerkicu, malu veselu devojčicu, plavih kovrdžica i tamno plavih očiju, svetle puti i dosta anemičnu. Često je bila bolešljiva, ali kako je odrastala, postajala je jača i otpornija. Nekoliko dana posle njenog trećeg rođendana žena je rodila sina. A sutradan nam se ćerka strašno razbolela. Doktori su rekli da joj nema spasa. Verovao sam da su ponovo pogrešili, kao i kod mene. Ali ovoga puta, dijagnoza iako nepoznata, bila je tačna. Radovao sam se sinu, kao i svaki otac. Sa sobom je doneo kratkotrajnu radost i neizmernu rupu u mom srcu.  Sestri je oduzeo priliku za život. Krivio sam ga za to. Kao da je siroto bebče bilo jedini krivac. On je taj koji je morao da snosi posledice. Kad god bih ga uzeo u ruke u njegovim nevinim očima pojavljivala se vatra.  Kako su meseci prolazili, sve više sam ga izbegavao. Znao sam da nije kriv. Kao da je onako mali već primećivao kako bežim od njega. Nisam više mogao da podnosim njegovo prisustvo. Otišao sam na brod, bez ičijeg znanja. Jednog jutra sam krišom izašao iz kuće, sa pregrštom stvari u želji da se više ne vratim...