Priča III

          Nekoliko nedelja kasnije ponovo sam sanjao čudan san. Stajao sam na ivici ponte, a devojka u belom me je pozivala da uđem u barku. Zlatne vlasi kose su joj pokrivale prozirnu haljinu. Nežno se osmehivala, ali na licu joj se videla neizmerna tuga. Nije imala više od dvadeset, a duboke bore kao da su joj već odavno sekle čelo. Očiju plavih poput mora, nestrpljivo je iščekivala moj ulazak. Zakoračio sam, uzeo je za ruku i odjednom začuo plač deteta. Pokušao sam da se osvrnem za sobom, da vidim šta se događa, ali odjednom sam se našao u morskom plavetnilu. Trudio sam se da otvorim oči, ali kao da su voskom bile zapečaćene. Posle više pokušaja, otvorio sam ih i istog trenutka me je zapahnuo težak bolnički miris. Iz susedne sobe, ponovo se čuo dečiji plač. Mislio sam da sam se ovde zadesio zbog davljenja, verovatno sam pokušavao da spasem to majušno stvorenje i kada je mladi lekar zakoračio pokušavao sam da mu ispričam šta se zaista dogodilo, dok me je on zbunjeno i sa podsmehom posmatrao. Verovatno se čudio kako profesor može da trabunja takve gluposti. Ozbiljan, sa rukama u džepovima, počeo je polako da priča. Uvek me je to nerviralo kod ljudi. 

  - Profesore, žao mi je što Vam ovo moram baš ja saopštiti, ali svakako biste i sami uskoro primetili.

 Dovraga mladiću, progovorite već jednom, pomišljao sam u sebi. Imao sam osećaj da će se ta sila od mog tela svakog trenutka rasprsnuti na na stotine komadića i razbeći po čitavoj sobi.

- NIKADA VIŠE NEĆETE MOĆI DA HODATE!
 Rasplinulo se čitavom sobom, iz sve snage sam ga odgurnuo od kreveta, nemoćno sručivši se na postelju. Plakao sam tako silno, beskrajno, jako. Plakalo je moje telo, moj um i psiha. Onda sam se setio njega, kako mi na odlasku govori kako će doploviti do svog mirnog mora, a sopstvene noge će biti njegov splav. Tada su se naši bratski putevi zauvek razdvojili.

            Vreme je prolazilo. On se nije javljao, ni pojavljivao, a ja nisam izbijao iz kreveta. To mi je dodatno pogoršavalo situaciju. Polako, ali sigurno sam gubio volju za životom. Slikarsko plano je već mesecima bilo nezaprljano. Mislio sam da četkicu više nikada neću uzeti u ruke. Društva nisam imao. Bar ne društvo drugih. Jedina osoba koja je bila zadužena za moju negu bila je bolničarka u penziji. Sirota starica. U ratu je izgubila sve. Ostala je sama i bez igde ikoga. Bila je brižna, starala se o meni kao da mi je baka. Volela je da mi kuva čorbice. Jedino zajedničko u celoj priči nam je bila ista strast koju smo gajili prema čokoladi. Često bismo uveče umeli da sedimo kraj prozora, ja u stolici za ljuljanje, a ona na ivici moga kreveta i dok ja umorno čitam ili kadkad recitujem stihove na glas, ona me lagano, levom nogom, ljuljuška i pevuši nešto u sebi, pa onda zajedno zvučimo kao gramofonska ploča. Bila je to fina strarica, samo joj se imena nikako ne mogu setiti. Možda mi se zapravo nikada nije ni predstavila. Ljupka starica je nestala jednoga dana, bez pozdrava jer je doktor Isakovič, nakon posete zaključio da sam sposoban da život nastavim sam, bez tuđe nege. To mi tada i nije bilo najjasnije, jer ako mi je rečeno da nikada više neću moći da hodam, kako to sada da mogu sam. Ali lekarske dijagnoze nekada umeju i da pogreše. Ja sam se našao u onih o.oo1 posto ljudi, kojima su lekari utvrdili pogrešnu dijagnozu. Na moju sreću...

                 

                                                                                               

Priča II

          

          Počinje da duva bura i kapci na prozoru se razmakoše. Iz susedne kuće se oseti miris pasulja. Duboko frknuh i osetih neku gadost. Ne volim da me bilo šta seća na taj period. Ljudsko sećanje je loše, ništavno, poljuljano i izgrađeno od slika. Kako mi se samo brzo menja raspoloženje. Nekada sam danima mogao da održavam ushićenost, uprkos svemu. Svojim i suviše dobrim raspoloženjem, često bezrazložnim znao sam da ga ozbiljno iznerviram. Umeo je biti srdit, ljut, odmeren, hladan – pravi vođa. Sušta suprotnost mom slobodnom i nestalnom duhu. Ponekad mi se činilo kao da gazim po oblacima, da sam nešto viši od ljudskog stvora, a na kraju sam ispao manji od crva. Za sve ove godine svog života ništa korisno za sobom nisam ostavio. Znam da nisam jedini, ali druge ne muči to. Sve ciljeve sam brzo proždirao i oni bi tako sagoreli u meni, da su nestajali i pre ostvarenja. Nisam bio istrajan…

            Nikako da se otrgnem digresija. Valjda zato što me ponešto uvek podseti na nju. Na radnom stolu mi stoje sveže ubrane ruže posle kiše. A napolju pljusak baš kao kada sam je onoga dana sreo na fakultetu. Nosila je sako od štofa, verovatno kupljen u Londonu, male potpetice i bila je sva pokisla. Miris njenog skupocenog parfema mešao se sa mirisom kiše, trave, znojavih prolaznika ali je i dalje ovladavao. Tada kao novopečeni student psihologije, sebe sam smatrao nedostižnim. U  neku ruku, bio sam omnipotentno biće. Dok su svi pamtili slike moje sećanje je bilo izgrađeno od mirisa.  Zašto sam tako dobro opažao i prepoznavao mirise, to ni danas ne mogu sebi objasniti. A upravo me taj miris seti rastanka sa najboljim prijateljem. Znaš, čudni su ti rastanci.

            Sa prvim kišama došlo je i leto, a sa njim i kobni dan. Nikada nije bio dobar po mene. U sred noći sam se probudio sav u znoju.

Uvek sam sebi postavljao za stepen više ciljeve koje nisam bio u stanju da dostignem. Zato sam i mrzeo Džojsa, on je uspeo da završi svoj roman toka svesti, koji me je sada proganjao i verovatno će to činiti do smrti.  Malo li je što me svake večeri opako posmatra dok se spremam za spavanje i tonem u san, nego i noćas. Poput feniksa u gustoj izmaglici izdiže se nad knjigom. Isti san sam sanjao i onda, a ujutru na radiju Jadran čuo strašne vesti. Ali od njega ni tada nije bilo glasa. Makar da mi je javio da je živ. Da je samo znao kako sam brinuo i da sam upravo zbog njega doneo kobnu odluku. Kako li bi samo reagovao kada bi znao da je on krivac. Uništio mi je život. I kada mi je bilo najteže, svi su me napustili. A njega i dalje nije bilo. Tog kobnog dana dobrovoljno sam pristao da učestvujem u eksperimentu. Bio sam upoznat sa svime onime što bi mi se moglo dogoditi, ali nisam mario.  Ne mogu lagati, imao sam sreće u životu. Verovao sam da će tako biti i ovoga puta. Ta majušna doza leka mi ne može nauditi, a kamoli narušiti čitav moj život…



                                                                                                     

Priča I

  Budi me miris toplog vafla sa karamelom. Osećam kako se polako, u magli i nečujno ušunjava u moju sobu kroz ključaonicu. Polako se spuštam krtim i trulim drvenim stepenicama naniže i u kuhinji zatičem- nju.

Kroz prozor ulazi mlečna svetlost koja se rasipa po kredencu tirkizno plave boje, koji kadkad izgleda kao more pri izlasku sunca, naročito rano ujutru. Na njegovoj radnoj površini stoje dve šoljice, kupljene na mom prvom proputovanju kroz Englesku, a u njima skupocen čaj od divlje narandže. Taj miris je toliko opojan, jedinstven i veličanstven. Jedna od šoljica od kineskog porcelana sa okrnjenom tacnom asocira na naš prvi susret koji se dogodio u ateljeu profesora Vincenta. Ja sam svojevremeno odlazio tamo na dodatne časove, jer sam želeo da upišem akademiju. A ona se spremala za studije psihologije. Kada sam je prvi put ugledao kako sedi u pletenoj fotelji od pruća, u dnu ateljea, u blagoj polu tami, samo  jedan zrak se stidljivo probijao presecajući joj lice na polovinu, dok zelene oči isijavahu. I tada je u ruci držala porcelansku šoljicu za čaj. Umotana u toplu deku, kose puštene, koja se rasturala preko ramena I skoro dopirala do tacne. Usamljena, ozbiljna, bez trunke osmeha, ali i dalje odavavši osećaj kao da čeka nekoga.

     Tog hladnog decembarskog jutra sam je prvi put sreo. Kada me je ugledala, a iza mene i profesora, hitro je poskočila i predstavila se. Nedugo potom hitro i bez reči izašla je iz ateljea i za tili čas se vratila sa tanjirom čajnih kolutića. Bila je tako nežna, prozirna, specifična i dragocena. Divio sam se njenim pokretima, gipkosti i volji za životom. Ali kad god bih kasnije, iznova stajala pred mojim platnom-menjala se. Ponekad me je bilo i strah. Nisam znao šta čovek može očekivati od nje. Onako vedra i razigrana osoba, postajala je troma, usporena, teška i u tim trenucima kao da je vreme stalo za nju. A ja bih onda brzim pokretima kičice hitao da uhvatim trenutak. Bila je nestalna, neuhvatljiva. Ponekad i strašna. Bojao sam se, da, ozbiljno sam je se bojao…

    Odjednom me prenu zvuk galebova koji su preletali moj prozor. I odmah me setiše na omiljenu knjigu iz detinjstva. Ona tada uopšte nije bila za mene, ali ja sam maštao o kući Ivana Galeba. Čak sam u to vreme i sam stvorio imaginarnog drugara po imenu Saša. Satima bih bio u stanju da razgovaram sa njim. Potužim mu se kada me brat izneveri, ili drug napusti upola igre. Ili brat napusti zauvek. Da-zauvek.

Godinama sam potajno priželjkivao da mu se nešto dogodi, kako bi se konačno vratio kući. Ta želja mi se nikada nije obestinila...