Priča III

          Nekoliko nedelja kasnije ponovo sam sanjao čudan san. Stajao sam na ivici ponte, a devojka u belom me je pozivala da uđem u barku. Zlatne vlasi kose su joj pokrivale prozirnu haljinu. Nežno se osmehivala, ali na licu joj se videla neizmerna tuga. Nije imala više od dvadeset, a duboke bore kao da su joj već odavno sekle čelo. Očiju plavih poput mora, nestrpljivo je iščekivala moj ulazak. Zakoračio sam, uzeo je za ruku i odjednom začuo plač deteta. Pokušao sam da se osvrnem za sobom, da vidim šta se događa, ali odjednom sam se našao u morskom plavetnilu. Trudio sam se da otvorim oči, ali kao da su voskom bile zapečaćene. Posle više pokušaja, otvorio sam ih i istog trenutka me je zapahnuo težak bolnički miris. Iz susedne sobe, ponovo se čuo dečiji plač. Mislio sam da sam se ovde zadesio zbog davljenja, verovatno sam pokušavao da spasem to majušno stvorenje i kada je mladi lekar zakoračio pokušavao sam da mu ispričam šta se zaista dogodilo, dok me je on zbunjeno i sa podsmehom posmatrao. Verovatno se čudio kako profesor može da trabunja takve gluposti. Ozbiljan, sa rukama u džepovima, počeo je polako da priča. Uvek me je to nerviralo kod ljudi. 

  - Profesore, žao mi je što Vam ovo moram baš ja saopštiti, ali svakako biste i sami uskoro primetili.

 Dovraga mladiću, progovorite već jednom, pomišljao sam u sebi. Imao sam osećaj da će se ta sila od mog tela svakog trenutka rasprsnuti na na stotine komadića i razbeći po čitavoj sobi.

- NIKADA VIŠE NEĆETE MOĆI DA HODATE!
 Rasplinulo se čitavom sobom, iz sve snage sam ga odgurnuo od kreveta, nemoćno sručivši se na postelju. Plakao sam tako silno, beskrajno, jako. Plakalo je moje telo, moj um i psiha. Onda sam se setio njega, kako mi na odlasku govori kako će doploviti do svog mirnog mora, a sopstvene noge će biti njegov splav. Tada su se naši bratski putevi zauvek razdvojili.

            Vreme je prolazilo. On se nije javljao, ni pojavljivao, a ja nisam izbijao iz kreveta. To mi je dodatno pogoršavalo situaciju. Polako, ali sigurno sam gubio volju za životom. Slikarsko plano je već mesecima bilo nezaprljano. Mislio sam da četkicu više nikada neću uzeti u ruke. Društva nisam imao. Bar ne društvo drugih. Jedina osoba koja je bila zadužena za moju negu bila je bolničarka u penziji. Sirota starica. U ratu je izgubila sve. Ostala je sama i bez igde ikoga. Bila je brižna, starala se o meni kao da mi je baka. Volela je da mi kuva čorbice. Jedino zajedničko u celoj priči nam je bila ista strast koju smo gajili prema čokoladi. Često bismo uveče umeli da sedimo kraj prozora, ja u stolici za ljuljanje, a ona na ivici moga kreveta i dok ja umorno čitam ili kadkad recitujem stihove na glas, ona me lagano, levom nogom, ljuljuška i pevuši nešto u sebi, pa onda zajedno zvučimo kao gramofonska ploča. Bila je to fina strarica, samo joj se imena nikako ne mogu setiti. Možda mi se zapravo nikada nije ni predstavila. Ljupka starica je nestala jednoga dana, bez pozdrava jer je doktor Isakovič, nakon posete zaključio da sam sposoban da život nastavim sam, bez tuđe nege. To mi tada i nije bilo najjasnije, jer ako mi je rečeno da nikada više neću moći da hodam, kako to sada da mogu sam. Ali lekarske dijagnoze nekada umeju i da pogreše. Ja sam se našao u onih o.oo1 posto ljudi, kojima su lekari utvrdili pogrešnu dijagnozu. Na moju sreću...