Moje ime nije važno. Sada, ovog trenutka, želim da vam ispričam priču. Ime nije bitno, iz razloga, što ako znate moje ime, nikako se nećete moći poistovetiti sa likom. Zato se prepustite slušanju.
Kao i obično, vratila sam se iz nedeljne šetnje, umesto puna utisaka o svetu totalno prazna. Napolju je već jako hladno, lišće je opalo i ništa nije ni nalik na one fine dečije sastave o jeseni. Čujem neku buku na ulici, i pokušavam da proturim glavu kroz rešetke na prozoru, ali bezuspešno. Nos mi uporno udara u mrežu za komarce. A sa njene suprotne strane pruža se iz svoje saksije predivan cvet. Ne razumem se u cveće, zato mu i ne znam ime, a ono i onako nije važno. Uostalom, šta je još danas bitno?!
Dok sam to pokušavala, nisam ni razmišljala da ću ustvari ja biti i komarac i cvet. U tom trenutku mi je bilo najbitnije da vidim šta se dešava napolju. Ali ni to nisam uspela. Oko kuće je podignut ogroman zid koji sprečava da pogled prodre izvan njega. Razočarana i ljuta, ako je to uopšte moguće,s obzirom na okolnosti, bacam se na krevet. Pokušavam da razmišljam o svom životu u budućnosti, ali pred sobom vidim na stotine mogućnosti i veliko NIŠTA. Moj svaki dan je isti, počinje i završava se na isti način kao i prethodni. Ali kao i obično mirim se sa činjenicom i prelazim na drugu temu, pojačavajući muziku. I naravno, kao i svakoga dana, u isto vreme, čujem glas koji me zove da siđem na ručak, i on je takođe nedeljni. To podrazumeva porodično okupljanje. Najpre ne želim da siđem, ali posle brojnih ubeđivanja, silazim da mi ne bi više dosađivali. Svake nedelje mi postavljaju ista pitanja, ne znam da li su zaboravili odgovor od prošle nedelje ili očekuju novi koji će promeniti dotadašnju situaciju.
Na izgled bezazleno ćaskanje prerasta u raspravu, ne toliko širokih razmera, ali dovoljno da mene izuzmu iz nje i ostave na miru. Taman sam se ponadala da ću uživati u svom unutrašnjem miru, ostatak dana, ali ne, vidim neku daljnu tetku koja mi se približava sa već, unapred pripremljenim pitanjem.
- Zdravo dušo! Šta radiš?
- Ništa! -odgovaram kratko i jasno.
- Šta planiraš dalje? Došlo je vreme da odlučiš?- govori pokušavajući da me ubedi u neku njenu životnu istinu, koja je vrlo nelogična i iscrpljujuća.
- Naravno, odlučno odgovaram i počinjem sa izlaganjem.
Odlazim, idem na put. Sutra.
Svi stoje kao na kraju neke drame, zgranuti i skamenjeni. Još uvek ne veruju, a ja se povlačim. Pa i nije mi loša ideja, nikada nisam razmišljala o tome. I mislim da je došao red da uradim nešto o čemu dosad nisam razmišljala. Dosta je. Nemam šta da radim, odlučujem da spavam.
Budim se, novi je dan. Izgleda da je podne već blizu. Ubacujem nekoliko stvari u ranac, nešto novca, četkicu za zube, fotoaparat i još neke sitnice. Molibilni telefon ne želim da ponesem sa sobom ali ipak mi ostaje u džepu. Doručkovala sam i krenula. Taman stižem do stanice, ulazim u voz, kad nešto zvoni. Javljam se, a drugarica već viče u nadi da će me odgovoriti od te sulude ideje. Bacam telefon kroz prozor voza. Tek onda, shvatam da ne znam gde sam krenula. Valjda želim da upoznam lepote sveta o kojima sam do sad razmišljala.
Vozim se dugo, satima, možda i danima, više ni u šta nisam sigurna osim u svoje misli. Kako je divno razmišljati, a da vas niko ne prekida. -rolazim kroz različite predele, neki su jako lepi i asociraju na moj grad. Moji mi nedostaju. I konačno se voz zaustavlja. Izlazim, ne znam gde sam, i ne pokušavam da saznam. Nekoliko puta pada u iskušenje da pitam prolaznike ali čvrsto odlučujem da to neću činiti. Na kiosku želim da kupim sendvič i pitam za vreme, ali ne razumeju engleski i pričaju nekim čudim jezikom. Čudno su obučeni i čudo izgledaju. Ne želim više da ostanem ovde. Želim kući, hoću svoju porodicu i svoju sobu.
Čovek na šalteru govori engleski ali jako slabo. Pokušava da mi objasni kako vozovi ovuda prolaze samo jednom nedeljno, što znači da treba čekati do sledeće srede. Kada si daleko od kuće nešto jako te stalno navodi da razmišljanje. Polako shvatam da svet i nije tako lep kako sam ga zamišljala. U mislima je sve išlo po mom, ja sam određivala šta će se dešavati, gde ću ići, kako ću putovati. Ali sada uviđam da planovi ne postoje. Ništa se ne može isplanirati. Želela sam da posetim Pariz, ali sada sam sigurno miljama udaljena od njega.
Moram upoznati grad, ipak ću ovde provesti celu nedelju. U meni se ponovo budi duh istraživača. Zamišljam sebe kao malog dečaka sa nakrivljenom kapicom i lupom. A na to me navodi i knjiga koju sam čitala u putu. Bili su to neki putopisi u nepoznatu zemlju. Osećam se kao Guliver, ali bukvalno, ljudi su jako niski. Ne pripadam im. Razlikuju se od nas. Moja razmišljanja se menjaju. Više ništa nije isto.
Sad sebe poistovećujem sa onim cvetom sa prozora. Hladno mi je, sama sam i daleko od kuće, kao i onaj cvet. Ko zna odakle je donet. A ja kao komarac želim da prođem kroz mrežu koja je granica i omeđava ovaj grad. Ovde ni jedan dan nije isti.
Ljudi i nisu toliko loši.
Zavolela sam ih. Ali baš onda kada mi neko priraste srcu, ja odlazim. Voz dolazi sutra. Vraćam se totalno drugačija. A možda, ko zna, voz promaši skretanje i odem na neko drugo mesto.
Anđela Keljanović
Нема коментара:
Постави коментар