Toliko je godina prošlo. Skoro da jedva mogu i da se setim. U stvari, ne sećam se onih pojedinosti koje su se dogodile u skorije vreme. Ali ono što je bilo tako davno, čini mi se mnogo bliže nego jutrošnji doručak. Ne želi više da odugovlačim, ispričaću vam moju priču. Kako ove reči koje izviru iz mog uma imaju u, ponovo moram naglasiti, mojim očima neki čudan vizuelan izgled. Kao onaj divan sjaj iz mog detinjstva. Uvek su mi ljudi zamerali što mi se nit prekida i mrsi, ali zašto im je toliko stalo do te niti. Zar nije mnogo lepše ovako, maštati i stvarati čuda, nego živeti u stvarnosti, živeti je dosadno. Oduvek sam se divio genijalnim umovima, i ne sluteći da ću jednoga dana i ja biti među njima. Ljudi su tako voleli da ismevaju moju maštu. Svi dečiji izumi su njima izgledali neprihvatljivo. U celoj toj zbrci i gužvi, jedino on me je razumeo. Razlog njegovog razumevanja i podržavanja, shvatio sam isuviše kasno, onda kada sam krenuo na fakultet. Međutim, njega tad nije bilo. Nikad mu nisam pokazao koliko ga volim. Ali kada vratim sećanje, ni on nikada nije pokazivo osećanja. Valjda je to zabranjeno učenim ljudima, mislio sam u to vreme. Nego da se vratim na priču.
Sve je bilo spremno za moj odlazak. Nisam toliko želeo da odem. Plašio sam se novih, nepoznatih ljudi. Nisam želeo da mamu i Anu ostavim u Beogradu, ali, ocu se nisam mogao suprotstaviti. Na polasku, pred samo poletanje aviona, otac mi je pružio pismo. Bio sam iznenađen. Zašto?! Zar mi nije sve sopštio prethodne noći.
Ali, kada sam bacio pogled, nešto tu nije štimalo. Na koverti uopšte nije bio očev rukopis. I zašto je pismo zapečaćeno plavim voskom? Strepeo sam da otvorim. Ko zna šta me čeka unutra? Otac ništa nije rekao. Možda ga je napisao mnogo pre. U razmišljanju mi je protekao put.
Stigao sam u London, a odatle je trebalo vozom do Kebridža. Moj deka je studirao filozofiju na Kembridžu. Ili sam bar ja tako mislio.
Odlučio sam da u vozu otvorim pismo. Ali, ne mogu da verujem. Pismo je napisao deda, i to one godine kada sam ja rođen. Ovaj rukopis..rukopis, da, da, dekin je. Mada zašto ima u sebi ovako mnogo formula. Hmm...
Da, da, sećam se. Još uvek, ni u školu nisam pošao, deda me je učio nekim čudnim matematičkim formulama.
To je bila naša "velika tajna". Tako smo je mi međusobno oslovljavali, jer nikada nisam smatrao tajne malim. Ako nešto treba držati u tajnosti, neizostavno to nešto mora biti veliko. Mislio sam da se deka uvek poigrava i s podsmehom gledao na mene. Ali, tek sad vidim da je nešto stvarno veliko u pitanju, ili se pak deda ponovo našalio sa mnom.
Pročitao sam pismo više puta, pre nego što sam stigao. Osećam se zbunjeno. Kakav to ponovo "veliki zadatak" ima za mene? On je mrtav, a naše igre davno zaboravljene.
Kako je divno boraviti ovde. Možete sedeti na travnjaku do mile volje, a da vas pritom niko ne ometa. U Beogradu nisam mogao ni pored fonatane da posedim valjano. Ovde me niko ne poznaje. I verujte, srećan sam.
Mada, ne zadugo.
Baštovan koji već dva sata okopava ruže, prilazi mi i pruža komad hartije. I ponovo neke formule. Kaže da bi trebao da odem do svoje sobe. Ali zašto? Meni je ovde tako lepo. I slobodan sam.
Kopka me to, pa polazim. Nemojte misliti da sam neka labilna ličnost, niko me ne može nagovoriti da učinim nešto što ne želim.
U sobi ponovo pronalazim na svom krevetu pismo. Počinjem da se nerviram. Ko me to zeza. Više nije zanimljivo. Za dva dana boravka toliko pisama.
Oblačim odoru da krenem na čas. Ponovo ispada pismo. Da se moje ime i moje detinjstvo ne pominju, pomislio bih da je u pitanju greška. Ovo pismo me navodi da krenem u potragu. On je očigledno želeo da ja istražujem. U poslednjem pismu koje sam pročitao, stoji da se ja, neizostavno, moram upisati na Kembridž. Sećam se da je to rekao i ocu, na samrti.
Danas imamo predavanje u nekoj labaratoriji. Polazim na vreme, jer ne želim da kasnim.
Ulazim, nema nikoga.
Gledam na sat, vreme je. Nije valjda da sam ja jedini student matematike. Vreme odmiče. Odlučujem da prošetam. Na zidu vise slike fizičara i matematičara. I onda, odjednom, između Ajnštajna i Tesle stoji fotografija moje bake. Pored nje je čovek koji izgleda kao deda, ali ispod slike stoji ime Oto Han. Moj deda je bio Milutin Milićević. Čim profesor uđe, pitaću ga za njih.
Izgleda da je dosta vremena prošlo, a nikog nema. Ulazi neki uglađen mladići i kaže da predavanje neće biti jer je profesor nestao. To nikako ne povezujem sa dekom. Pisma i poruke me i dalje iznenađuju i pojavljuju se na mestima gde ih najmanje očekujem.
Niko mi ne može razjasniti misteriju.
Razmišljao sam da ih pokažem Nikoli, njega sam skoro upoznao, naš je, ali neće razumeti pa sam odustao.
Posmatram s prozora kišu koja pada već danima. O dedi sada razmišljam kad imam vremena. Pisma su prestala da pristižu. Odlučio sam da ocu kažem sve, ali tek po mom povratku u Beograd...
Vratio sam se. Kako je, nekada u mom Beogradu, sad sve tuđe. I mama. Anu razumem. Odrasla je, promenila se. Ili sam se ja otuđio i poprimio britanski mentalitet.
Tata ne zna ništa o ovome. Zato ga direktno nisam ni pitao. Ali po povratku sam upoznao nestalog profesora. I on se vratio.Samo da mi ispriča priču.
Moj deda je zajedno sa bakom otkrio da kada se atom uranijuma obogati, dolazi do podvajanja. Oto Han je bio njegov pseudonim. A baka je bila Jevrejka. Kada je počeo rat, odbegla je u Norvešku kod rođake, a on primio Nobelovu nagradu za njen trud i rad. Nju nije spomenuo ni kao saradnika. Niko nikada nije saznao da su se oni našli ponovo u Srbiji i dobili decu, osim njegovih prijatelja. Nisam ni sanjao da je deda, moj deda pripadao fantastičnoj sedmorki. Zaista, nestvarno.
Saznao sam da su se fizičari i matematičari dogovorili da svojima nikada ne otkriju šta su završili. Jedino pravo im je bilo da izaberemo jednog člana svoje porodice, koji će saznati sve o njihovom životu i biti sledbenik. Od sedmorice nadarenih, živ je ostao samo profesor. On odlazi. A ja sam poslednji kojeg su čekali da pristigne na Kembridž. Od ovog trenutka, klupče se tek zamotava. Nisam ni sanjao gde ću biti i šta će se dogoditi mojim oktobarskim, jesenjim odlaskom iz Beograda U London...
Anđela Keljanović
Anđela Keljanović
Нема коментара:
Постави коментар