Priča VII

Shvatio sam da sam u ovom beskrajnom svetu postao samo marioneta, dok sam umišljao, sebe ceneći kao svojevrsnu individuu. U nekim situacijama sam i suviše precenjivao sebe. Zaboravio sam da sam ništavan kao i svi. Često sam umeo obarati studente bez nekog posebnog razloga. Jednostavno sam bio u prilici da budem iznad njih.

Kako dani odmiču na moru, naučite kako se treba ponašati i ophoditi na plaži. Ne, nije to plažni red, to su nikad i nigde zapisana pravila. Njih nema ni u bontonu. Niko vam neće reći kako se trebate ponašati na plaži. Zato prvog dana strepite. Ili ste isuviše tihi ili iznenađujuće glasni. Uglavnom su vam svi nepoznati. Ljudi su iz različitih krajeva i niko na nikoga ne obraća pažnju...

Začudim se kako sam s godinama postao drugačiji. Oduvek su me ljudi posmatrali na pogrešan način. Čini mi se kao da niko nikada nije i neće upoznati moje pravo lice. Nije da se pretvaram, nego kao da ljudi jednostavno ne žele da me bolje upoznaju. Zato su mi se prijateljstva i kidala nakon par godina. Čim bi ljudi pokušali da me bolje upoznaju, ja bih se izvlačio iz te priče. Ponekad mislim, da čak i kada biste njega – mog rođenog brata upitali za mene, on bi vam dao opis neke totalno drugačije ličnosti. Sa njim nikada nisam razgovarao o tome kako vidimo jedan drugog. Nisam imao ni prilike ni vremena.

Po definiciji studije slučaja odlučio sam da počnem sa pisanjem. Studija slučaja označava temeljno i svestrano istraživanje životne istorije pojedinaca radi što potpunije rekonstrukcije njegove životne istorije. Ovaj metod se koristi u dinamički orjentisanoj kliničkoj psihologiji, u razvojnoj psihologiji, psihijatriji, ali i u socijalnom radu kada je u središtu istraživanje pojedinca...

Naiđu mi dani kada sam neizmerno tužan. Rastuže me neki ljudi. Začas umeju da u meni probude neku setu i tugu. Kada bih mogao nikada ne bih napustio more. Nisam tu ni rođen, ni odrastao, ali osećam neku jaku povezanost sa tom plavom silom. Dok sam tu, ne prepoznajem sebe. Nekako sam drugačiji. Valjda sam zato i odlučio da odem na brod. Tada mi nije ni padalo na pamet da li će neko žaliti i čeznuti za mnom. Teška je to odluka. Ponekad i surova, ne prema sebi već prema drugima. Možda je tamo neko iz prikrajka želeo da mi nešto kaže, da me upita, zamoli za nešto, a ja ponosan i srdit nisam mislio na to. Možda je taj isti neko strpeo od moje reakcije. Bio tužan što sledeće godine kada bude u istom mestu, ja ću biti negde daleko. Možda će se svaki put kada vidi more, brod, prugastu majcu i belu kapu setitti mene. Ali zašto niko nije pokušao da me spreči u odlasku? Da priđe, kaže mi razloge i zauvek odgovori od toga. Misliš da je strahovao da neće uspeti? O ne, oklevao je. Taj neko nije bio siguran u to. Samo da je uzviknuo STANI pri mom ukrcavanju, odmah bih se skamenio sav srecan i ostao. Kada jednom odete na brod to vam se usladi, uđe u krv, i onda je gotovo. Posle vas ni majka, ni brižna žena ni uplakana deca ne mogu sprečiti da krenete ponovo.

Oduvek sam sebe smatrao kosmopolitom, gde god da sam se nalazio osećao sam se kao kod kuće. Ali s godinama sam postao tipičan Balkanac, ili sam tek tada spoznao sebe. Moj dom je bilo more. Moj dom je bio kraj mora. Sve izvan toga je bilo životarenje i surova borba za opstanak. Jedini i glavni cilj u životu mi je bio rešiti se svih obaveza, dostići što viši nivo, kako bih se rešio ljudi i pobegao na more. Živeti sam i biti srećan. Ne uvek srećan i ispunjen, ali zadovoljan trenutkom. Bez pritisaka. U početku sam mislio da je ovo pisanje bez plana i reda, psihotično, ali što više ovo radim više mi se dopada. To su moje misli, moj život. Bez plana, bez reda. Živim od sećanja i u sećanju. Ne priznajem sadašnjost, prošlost i budućnost. Prezirem vreme. Za mene datum ne postoji. Živim trenutak, koji kasnije mogu bezbroj puta u sećanju izazvati, iznova oživeti, osetiti, videti, omirisati. Niko mi ga ne može oduzeti jer je samo meni svojstven na taj način.

Ponekad mislim da ako ustanem od pisaćeg stola i odem odavde negde drugo, izgubiću sećanja uz put. Nemam dovoljno veliki prtljag da ih smestim. Prosipaće se ispred mene i ostajati za mnom. To ne bih podneo. A onda bih bio u nekom drugom svetu, neki drugi koji i dalje ne bi znao ko je, osim pod kojim imenom se vodi. I često kad o tome razmišljam, oči mi se napune suzama. Onda jako stežem zube, pokušavajući da prestanem, ali to me navodi na još veći plač. Majka nas je učila da dečaci ne plaču. A iz takve maksime se izrode dve vrste; ljudi koji postanu rigidni, surovi, okrutni, čvrsti i mi- koje bih nazvao umetnicima. U našem zanimanju je da budemo emotivni, razdražljivi, setni. Setimo se samo Van Goga, Dalija, Pikasa. To je vrisak, eksplozija, vatra, voda, vulkan. Tu nema mira. Samo stalne erupcije. Nekada to bude sve, a nekada ništa...

Još u mladosti sam se osećao umorno, staro i tromo. Priželjkivao sam penziju, odmor. Zaboravljao sam da je preda mnom mnogo vremena koje moram provesti radeći. Zato sam se i odlučio da postanem psihoterapeut.

Šta me je sputavalo ni sam ne znam. Želeo sam slobodu, svet otvoren za trčanje, bez stega, paradigmi, okova. Hteo sam život bez borbe, bez muke, bez truda, samo slobodu duha. Nekada sam mislio da je bitno pisati razmišljajući o tome što radiš, ali onda sam uvideo da treba slediti srce. Čeznuo sam za dalekim predelima, a slobodno mogu reći da ništa nisam video ni iskusio. Živeo sam u zabludi, u pogrešnom vremenu, sa pogrešnim ljudima. Uviđam da nisam posedovao nikave kvalitete...