Wunscherfüllung

Preporuka: Čitati uz pesmu Once upon a december ( http://www.youtube.com/watch?v=qktFsWuHzxE )



Mraz na prozoru i šare poput kaleidoskopskih slika. Jutro. Vreo čaj od narandže na stolu pokraj stare pisaće mašine. Obešena zelena haljina od kašmira koja miriše na naftalin. Miris koji je imao svežinu divljeg limuna i lista cimeta. Topao vafel sa vanil kremom i malinama na stolu. Voz. Sweet memories. Po sobi razbacane stvari, a u uglu slikarsko platno nasuprot camere obscure koja snima njegov trombon, dopola nacrtan na slikarskom platnu. Po podu prosute borove iglice koje mirišu na majske kiše i neizvesnost povratka. Čekanje...
Tog januarskog jutra počela sam da mislim o tome što mogu, umesto o onome što je nemoguće. Ubrzavam razmišljanje i usporavam uživanje u svakom momentu koji je moguće proživeti.
Na stolu do pola ispijena šolja još uvek toplog mleka u kome se topi keks. On je bio tako neshvatljiv, neopisiv, nigde se nije mogao svrstati, jer zapravo uopste nije smeo postojati. Pa ipak, bio je tu veličanstven. I sećanje na poslednje dane studija. Uz dobar jazz, rasprave o psihoanalizi su umele trajati do jutra. Još uvek se sećam kada smo raspravljali o terminu ’’želja’’. On je uporno tvrdio da je želja pre svega nesvesna i da teži da bude ispunjena a ponekad i ostvarena. Dok je po meni želja bila priželjkivanje bez ideje požude ili prepoznavanja sebe drugim i drugog sebe. I onda se setim šta mi je želja značila u detinjstvu, pre nego sam se upustila u psihoanalizu.
Setih se silnih lista želja koje sam svake godine, nekada mesecima pre vremena sastavljala kako mi se ne bi dogodio propust da neku želju zaboravim, i ostavljala na vidnom mestu, da bi je tata primetio.

Uvek su mi ljudi zamerali što mi se nit prekida i mrsi, ali zašto im je toliko stalo do te proklete niti.

Već satima, možda i danima ne napuštam sobu. Više ni u šta nisam sigurna, osim u svoje misli. Jednostavno, ne pripadam im. Ljudi se razlikuju od nas. Moja razmišljanja se menjaju. Više ništa nije isto. I zato želim da ponovo napravim spisak želja. Kao nekada. Kada sam bila mala i srećna.
Ali ovoga puta, obećavam da će želje biti stvarne. Sada znam da su sreća i život naklonjeni spremnom umu, zato želim da riskiram. Gledaću izlaske sunca, plesati na kiši i neizostavno čekati, ali ne bolje prilike u životu, već njega.



                                                                                           Anđela Keljanović