Priča II

          

          Počinje da duva bura i kapci na prozoru se razmakoše. Iz susedne kuće se oseti miris pasulja. Duboko frknuh i osetih neku gadost. Ne volim da me bilo šta seća na taj period. Ljudsko sećanje je loše, ništavno, poljuljano i izgrađeno od slika. Kako mi se samo brzo menja raspoloženje. Nekada sam danima mogao da održavam ushićenost, uprkos svemu. Svojim i suviše dobrim raspoloženjem, često bezrazložnim znao sam da ga ozbiljno iznerviram. Umeo je biti srdit, ljut, odmeren, hladan – pravi vođa. Sušta suprotnost mom slobodnom i nestalnom duhu. Ponekad mi se činilo kao da gazim po oblacima, da sam nešto viši od ljudskog stvora, a na kraju sam ispao manji od crva. Za sve ove godine svog života ništa korisno za sobom nisam ostavio. Znam da nisam jedini, ali druge ne muči to. Sve ciljeve sam brzo proždirao i oni bi tako sagoreli u meni, da su nestajali i pre ostvarenja. Nisam bio istrajan…

            Nikako da se otrgnem digresija. Valjda zato što me ponešto uvek podseti na nju. Na radnom stolu mi stoje sveže ubrane ruže posle kiše. A napolju pljusak baš kao kada sam je onoga dana sreo na fakultetu. Nosila je sako od štofa, verovatno kupljen u Londonu, male potpetice i bila je sva pokisla. Miris njenog skupocenog parfema mešao se sa mirisom kiše, trave, znojavih prolaznika ali je i dalje ovladavao. Tada kao novopečeni student psihologije, sebe sam smatrao nedostižnim. U  neku ruku, bio sam omnipotentno biće. Dok su svi pamtili slike moje sećanje je bilo izgrađeno od mirisa.  Zašto sam tako dobro opažao i prepoznavao mirise, to ni danas ne mogu sebi objasniti. A upravo me taj miris seti rastanka sa najboljim prijateljem. Znaš, čudni su ti rastanci.

            Sa prvim kišama došlo je i leto, a sa njim i kobni dan. Nikada nije bio dobar po mene. U sred noći sam se probudio sav u znoju.

Uvek sam sebi postavljao za stepen više ciljeve koje nisam bio u stanju da dostignem. Zato sam i mrzeo Džojsa, on je uspeo da završi svoj roman toka svesti, koji me je sada proganjao i verovatno će to činiti do smrti.  Malo li je što me svake večeri opako posmatra dok se spremam za spavanje i tonem u san, nego i noćas. Poput feniksa u gustoj izmaglici izdiže se nad knjigom. Isti san sam sanjao i onda, a ujutru na radiju Jadran čuo strašne vesti. Ali od njega ni tada nije bilo glasa. Makar da mi je javio da je živ. Da je samo znao kako sam brinuo i da sam upravo zbog njega doneo kobnu odluku. Kako li bi samo reagovao kada bi znao da je on krivac. Uništio mi je život. I kada mi je bilo najteže, svi su me napustili. A njega i dalje nije bilo. Tog kobnog dana dobrovoljno sam pristao da učestvujem u eksperimentu. Bio sam upoznat sa svime onime što bi mi se moglo dogoditi, ali nisam mario.  Ne mogu lagati, imao sam sreće u životu. Verovao sam da će tako biti i ovoga puta. Ta majušna doza leka mi ne može nauditi, a kamoli narušiti čitav moj život…