Priča IV

Jutros sam se probudi sa čuvenom Lakanovom maksimom: ‘’ Ja sam tamo gde ne mislim, mislim tamo gde me nema’’, poželevši po prvi put u životu nakon onog nemilog događaja da ustanem iz kreveta. Vukao me je svež vazduh koji je dopirao sa mora. Čeznuo sam da ponovo izađem na more. Ali bio sam i suviše slab da sam pokrenem barku. Morao sam čekati da krenu turistički brodići da bih posetio Gospu.

Nekako sam se doklencao do radnog stola, za ovakvih dana, bilo mi je jako teško da se krećem, ponekad ne bih imao volje čak ni da se okrenem na drugu stranu kreveta, a kamoli da ustanem. Počeo sam da riškam po starim dokumentima, tražeći sat. Već godinama ga nisam nosio, stajao je tu, da me stalno podseti na nešto – vreme.

Za mene je to bio pojam sa racio skale, arbitrarno određen od strane naučnika i upravo zbog toga nije mi imao nikakvu vrednost. Želeo sam da ga se otarasim. Ako bih ga dao kao dar Gospi, u znak zahvalnosti što mi je zaštitila život i van morske pene, možda bih uspeo da zaboravim na vreme. Ovako, njegovo kucanje, kao da mi je odbrojavalo sekunde do kraja.

Šta je uopšte vreme? Oko moje kuće je bezbroj kamenčića. Kuća mi je od kamena. Je li i kamen vreme? Vreme je za mene more, beskrajan plavi krug.

Noćas sam sanjao da sam na plaži. Ležim na asuri s prvim suncem, sa slamenim šeširom preko lica. Čujem zvuk cvrčaka, i more koje se talasa. Lagano zapljuskuje mandrać, u kojem se barke međusobno dodiruju. To je njihovo jedino kretanje. Već godinama su zarobljene tu. Njih više niko ne izvozi na more. I polako tonem u san.

Izlazak na more mi je oduvek bio draži od povratka kući. Još kao dete čeznuo sam da mi baka I deka žive na moru, umesto na selu. Počeo sam da čitam knjige o poreklu, pretraživao porodično stablo, ne bih li našao negde da potičemo sa primorja. Maštao sam da budem Bokelj, lutajući Bokelj. Sebi sam to zacrtao kao glavni životni cilj…

Kada sam kupio ovu kuću, prve noći nisam mogao da zaspim. Rekli su mi da je u toj kući živeo stolar koji je imao tri kćeri. Stolar je rano umro, ostavivši ćerkama zavet da se nikada ne razdvoje. Prisno vezane za oca odlučile su da se nikada ne udaju, a samim tim, i ne razdvoje. Kažu da su godine prolazile, a sestre su održale obećanje. Njihova lepota je polako s godinama nestajala, a oni koji su se sećali priča svojih deka i pomalo ljubomornih baka, tvrde da lepših devojaka i sa više prosaca nije bilo u kraju. Ali ni jedan od prosaca nije uspeo čak ni u dvorište da zakorači, jedino što su ljudi mogli da vide, bila su tri prozora koja su gledala na ulicu. Kada je najstarija sestra umrla, posle sahrane sestre su zazidale prozor sobe, kako bi označile da je kuća bez trećeg prozora isto što i njih dve bez treće sestre. Nedugo posle, umrla je i najmlađa sestra, a srednja ostavši sama, zazidala je još jedan prozor. Od tada, ona je živela još skromnijim i povučenijim životom. Niko joj nije dolazio u posetu. Sama je svakog drugog jutra, čamcem isplovljavala, i vraćala se posle nekoliko sati. Niko nije znao kuda je odlazila. Sve dok posle njene smrti nije pronađen dnevnik. Bila je jedina školovana i umela je da piše. Kažu da su za njen dnevnik nudili mnogo novca, ali na kraju su ga dali muzeju na ostrvu, jer je to verovatno bila njena želja. Kažu još i da je taj dnevnik videla samo jedna osoba pored nje. 

Niko se nije usuđivao da ga otvori. Govorili su da je uklet. A niko ni slutio nije da govori o velikoj ljubavi.

Kada su Austro-ugari okupirali Boku, mladi vojnik je prvi put ugledao jednog jutra dok je vadila mušlje iz mora za bolesnog oca. Već sledećeg dana su se sreli u isto vreme i na istom mestu. To je bio neki prećutani dogovor. I od tog dana, redovno su se sastajali. Bez reči. Dovoljni su im bili pogledi. Za njihove susrete niko nije znao. Kada se vojska povukla, mladić je prebegao na ostrvo. A onda se godinama nisu viđali. Kada je sorela ostala sama, jednoga dana, pronašla je ceduljicu sa porukom da dođe na ostrvo. Znala je da je to on. I onda su ponovo počeli da se viđaju. Čudno da ona nikada nije zažalila što se nije udala za njega. Ili je strpela da to napiše. A posle njene smrti, ne znajući za sestrinski dogovor niko nije zazidao poslednji prozor. On je jako žalio za dragom, i kako bi kaznio sebe, odlučio je da više nikada ne napusti ostrvo. Više niko nije smeo da mu dolazi u posetu. Svakog jutra su se sa ostrva u isto vreme čula zvona, koja su nekada obeležavala njen dolazak I sreću zbog toga. Kada su zvona prestala da odjekuju, znali su da je i on mrtav.

Istog dana kada sam kupio kuću, znajući za legend, želeo sam da zatvorim i taj prozor.  Ali prijatelji su me ubeđivali da ne činim to jer bih u tom slučaju bio jedini koji žvi u kući bez prozora na moru.